Vanzemaljci i vuci

A tamo, uz tačnu temperaturu vazduha u ćošku ekrana, imao sam prilike da prisustvujem i mogućoj dijagnozi psihičkog poremećaja. Naime, voditelj – nalickan, bezbrižan momak – u studiju je razgovarao sa čovekom od sedamdesetak godina koji piše romane na špijunske teme, doštampavane u desetinama tiraža.

Nakon par rečenica, međutim, saznajemo da se bavi i vanzemaljcima, te smatra da su učestvovali u stvaranju mnogih drevnih naroda, a naročito Srba.

„Dodirnite na vrhu potiljka“, reče gost, „Imate kvrgu, i sa tom kvrgom mi imamo drugačiji mozak nego što imaju drugi. Imamo i drugačiju krv. Kad se isečeš video si da ti se krv zgrušava posle tri minuta. Zašto? Zato što smo mi projektovani kao ratnici.

Zamislite ratnika neko poseče i njemu iscuri sva krv. A sa tom kvrgom mi najbolje govorimo, najbrže mislimo“… Voditelj ubacuje jedno „bravo“, ja moram da napustim stan i iznova se suočim sa svim tim potomcima ekstraterestrijalnih bića, a gost verovatno nastavlja ka pravcima zaključivanja koje ne smem ni da počnem da predviđam.

Koji dan kasnije, eto u popodnevnom programu N1 Vuka Draškovića, povodom dvadesetdvogodišnjice Petooktobarskog prevrata. I on se bavi špijunima, i to konkretno, Udbinim i KGB-ovim, koji su, kaže, rovarili po koaliciji Zajedno nakon što je u februaru 1997. godine posle tri meseca uličnih protesta zavladala odborničkim klupama skoro svih većih srpskih gradova.

Cilj je bio, kaže, a novinarka ćuti i pušta ga da polagano pripoveda dok ne završi, da se spreči trijumf koalicije (tj. njega – jedinog pravog, odabranog, evropejstvom miropomazanog…) na parlamentarnim izborima u septembru 1997. godine, u čemu su učestvovali svi, u dosluhu sa Službom – a posebno DS i DSS.

I sad se ja pitam, šta sam to radio u junu 1997. godine, osamnaest godina mlad, sa drugovima DŽonijem i Gubarom u protestnoj koloni na kraju Uzun Mirkove ulice?

Ako me pamćenje ne vara, nezanemarujuć broj građana te večeri se bunio zato što je SPO oformio novu odborničku većinu i u saradnji sa SPS-om, SRS-om i JUL-om smenio Đinđića sa mesta gradonačelnika Beograda.

Da li je Vuk Drašković već tada prozreo celu tu KGB/Udba zaveru, pa namerio da je spreči na krajnje ingeniozan način? Ili je članstvo njegove stranke namirisalo način za brzo i lako bogaćenje, putem kontrole građevinskih i ostalih dozvola u višemilionskom gradu?

Kako god, ljudi u protestnoj koloni bili su prilično besni, tog ili prethodnog dana shvativši da su se uzaludno smrzavali pred policijskim kordonima prethodne zime. U tom raspoloženju smo stigli do Kalemegdana, kada iz pravca gradske biblioteke ka nama počinju jurišati stotine policajaca u punoj bojnoj opremi. Masu hvata nagon za spasavanjem glave, i trčimo niz ulicu Tadeuša Košćuškog.

Na početku Rige od Fere čujem DŽonijev glas: „Simjane, ovamo!“. Zaista, ulice Dorćolske padine te večeri će se ispostaviti krajnje rizičnim za demonstrante i putnike namernike koji će biti uredno slagani u marice. Mrak Kalemegdana je, pak, bio mnogo bolja ideja, i mudriji deo demonstranata je počeo da forsira uzbrdicu sa šibljem, pored tramvajskih šina.

Dok sam vukao sebe i nepoznatog saborca (ili pre, mora se sramotno priznati, sabegunca) koji mi se otpozadi uhvatio za majicu, čuo se poklič nekog šaljivdžije: „Hajduci, u šumu!“.

Skačemo dve godine i tri meseca unapred, u septembar 1999. godine. U zgradi FDU-a na Novom Beogradu studenti druge godine dramaturgije čekaju da počne predavanje Jovana Hristića – nisam siguran da su već bili svesni da će do proleća sledeće godine analizirati Aristotelovu „Poetiku“.

Vava Hristić kojem smo bili, rekao bih, poslednja generacija pred penziju, ulazi i pita: „Hoćete predavanje ili da idemo na miting?“.

Normalno, većina je odabrala miting i profesor nas je odvezao kolima do Trga republike, tj. koliko se već moglo prići, jer su u to doba na opozicione mitinge – a naročito nakon dužih pauza – izlazile stotine hiljada ljudi. Nisam siguran koji je automobil vozio, ali ako bih morao da se opredelim, rekao bih da je bio Jugo.

Sa druge strane, sećam se sa sigurnošću da je bilo sunčano i da smo tokom mitinga stajali blizu Narodnog pozorišta.

Takođe sam siguran da je Vuk Drašković bio jedan od govornika. Dakle, nakon učešća u vladi Mirka Marjanovića i bizarnih performansa na CNN-u za vreme bombardovanja, nekako mu nije predstavljalo problem da se prihvati mikrofona između dvojice saradnika Udbe i KGB-a? Ili je bio svestan na čiju stranku masa na Trgu republike odavno sumnja da bi ponajviše mogla biti leglo Udbinih „spavača“… pa su na red došli šahovski potezi očajnika.

A Peti oktobar? Kako ono reče jedan od učesnika dokumentarnog filma „Vidimo se u čitulji“? „Jedan Pirke je morao biti ubiven samo ako se deset ljudi rani“.

Nažalost, da bi Peti oktobar zaista uspeo, morao je biti dopušten razvoj događaja u kojem će biti „ubiveno“ nekoliko stotina ljudi, umesto što su se dan ranije pravili sporazumi o nenapadanju sa zlikovcima koji su preuzeli Pirketove poslove – na mudriji način, ovaj put ne u džemperima uvučenim u šuškave trenerke, već u maskirnim uniformama i crvenim beretkama sašivenim u društvenim tekstilnim preduzećima.

Ah da, umalo da zaboravim… Potrudio sam se da saznam ko je komunikator sa vanzemaljcima sa početka teksta. Neću navoditi ime pošto je nebitno (a i zbog spekulisanja da se radi o mentalnom bolesniku bih mogao da budem tužen), ali moram da primetim dve činjenice – 2022. godine objavljuje knjige u Laguni, a 1990. godine je bio jedan od osnivača SPO-a.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.