Foto: Privatna arhiva Član sam beogradske jevrejske opštine ali nisam bio u Izraelu.
Sa druge strane, u raznim kapacitetima – porodičnim, turističkim, partnerskim – sam nekoliko puta posećivao zemlje Magreba.
Pre nekih petnaest godina, a svakako pre arapskog proleća, kao prilepak umetnice (mada sam i ja valjda neki umetnik, jehove mu) proveo sam desetak letnjih dana u tuniskom gradiću Mahresu u kojem se od 1988. održava Međunarodni festival likovnih umetnosti.
Ribarska je to naseobina bez plaže, pa se radi plivanja u Sredozemnom moru valjalo malo potruditi i doći do obližnjeg odmarališta (sad vidim da se zove Šafar).
Moglo se krenuti putem, pa nekako hvatati retke minibuseve, ali zabavnije je bilo presecati kroz priobalsku pustinju.
Zatim bi vozač prolazećeg izubijanog automobila obavezno zastajao i insistirao da vas poveze (kojom prilikom biste u kolima prošli standardni „Tito, Jugoslavija“ tematski opseg).
A taj Šafar je nešto nalik pet puta glomaznijem Jazu, s tim što za razliku od izmučenog budvanskog rođaka služi (tada je barem tako bilo) isključivo lokalcima, žiteljima industrijskog grada Sfaksa.
Posledično, na kilometrima dugačkoj plaži ste jedini, da kažemo, Evropljanin među hiljadama Tunižana.
Što je lepo, naročito ako ne podnosite turizam kao koncept, a još naročitije ako ne pominjete da vam se baba zvala Hagara Kajon.
Kako god, u arapskim zemljama sam uvek osećao da se, u nedostatku akademskije reči, nekako kapiramo.
* * *
Sad, iako u redakciji Danasa – gde sam, naravno, honorarni saradnik – teško da ima primerenije osobe za bavljenje ovim što sledi, osećam potrebu da i unutar teksta naglasim da su stavovi isključivo moji.
Rat u Gazi je ovih dana dobio još jedno, intelektualno bojište, i to ispred beogradskog Doma omladine gde se imao održati Festival izraelskog filma.
Protiv festivala je ustala neformalna grupa Sloboda za Palestinu, delujući u koheziji sa studentima iz Novog Pazara, a koje su zatim podržali i celokupni Studenti u blokadi.
Izrael se u instagram objavi naziva tzv. državom, i insistira se da Srbija obustavi bilo kakvu saradnju sa nekim ko upravo čini genocid.
Evo sada tih škakljivih uvida za koje preuzimam punu odgovornost…
Država Izrael u Gazi ne čini genocid, isto kao što genocid nije počinjen ni u Srebrenici.
Naime, po definiciji se u oba slučaja radi o etničkom čišćenju.
Ali, ima li tu prevelike razlike, osim semantičke?
Zamislimo nekoga ko se u policijskog stanici brani rečima: „Samo sam mu odsekao ruke i noge. Eno ga u bolnici, živ je. Ko sme da me nazove ubicom?!“
Dakle, za svoje dobro bi i Izraelac i Srbin trebalo da smatraju da neko u njihovo ime vrši genocidni čin, jer samo tako istinski rade na korekciji sopstvenog društva.
Na koncu, o društvu se i radi, a palestinsko društvo je u zoru 7. oktobra 2023. teroriste na mopedima ispratilo vrlo slično načinu na koji su tenkovi JNA praćeni put Vukovara 1991.
Sa druge strane, pak, imamo društvo koje već tridesetak godina pati zbog demografske promene načinjene tako što je u Izrael pristiglo oko milion sovjetskih Jevreja koji su isprva naseljavani u kritičnim područjima i, najvažnije od svega, na izborima pretežno glasali za Netanjahuov Likud, a dobrim delom i stranke sa još ekstremnijom desničarskom ideologijom (ti jevrejski Šešelji su sada i koalicioni partneri u Netanjahuovoj vladi).
Socijaldemokratska levica koja je osnovala i isprva naseljavala Izrael – paradoks: kibuci kao nešto najbliže materijalizaciji ideje komunizma ne bi postojali bez paralelne ideje o naciji – vodi čini se neizglednu borbu da se vrati na vlast, što znači da se ni situacija u Gazi još dugo neće rešavati na civilizovan način.
Sa današnjim izraelskim režimom, mešavinom konzervativizma i bezdušnog kapitalizma, svakako ne bi trebalo sarađivati, pa tim putem dolazimo do zaključka da ne bi trebalo sarađivati sa Izraelom kao državom.
Pristojni ljudi uvek trpe najveću međunarodnu štetu jer ne uspevaju da smene svoje destruktivne režime, što nas vodi i do slučaja beogradskog Festivala izraelskog filma.
Studenti u blokadi pripadaju generaciji Z, odrasloj u binarnom „I accept/I reject“ svetu.
Njihovo delovanje je već sedam meseci jasno usmereno i jednostavno, zbog čega su i uspeli da dopru do većinskog dela naroda, usput na svojoj strani zadržavši i nas koji na uzaludne i komplikovane načine već godinama vodimo borbu protiv istih neprijatelja.
Zahvaljujući razumljivoj prirodi svojih poruka na kraju će i pobediti, uz pomoć „iksera“ i ostalih „bumera“ koji moraju imati razumevanje prema digitalnom revolucijom stvorenoj jednokanalnosti svog potomstva.
U slučaju Festivala izraelskog filma novopazarski studenti su kliknuli opciju „I reject“, pa za tu odluku dobili solidarnost celog studentskog pokreta koji je uradio „apdejt“ operativnog sistema kako bi mašina nastavila da funkcioniše.
Ja se, recimo, ne slažem, i smatram da bi festivala načelno trebalo da bude – usput, za njega ne bih ni znao da nije došlo do cele afere.
No, održavanje festivala bi bilo besmisleno, kao i uvredljivo za sve što se trenutno dešava na teritoriji Izraela ukoliko se nakon filmova ne bi otvoreno razgovaralo, i ukoliko neko iz publike ne bi mogao da izrekne svoj stav o genocidu u Gazi a onda o tome polemiše sa gostima, nezastrašenim od posledica koje bi mogli da istrpe prilikom povratka kući (mada, ne vidim kako bi sada uopšte doputovali i otputovali).
Sve to je „so last century“, a ovaj vek nas uči da katkad moramo praktikovati tolerantnost tako što ćemo pristajati na netolerantnost svojih saboraca.
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
