Visoke strasti u doba kuge

Šta smo sve imali u filmu „Krv i meso“ („Flesh + Blood“; nažalost samo radni naslov – „Božji kasapi“) Pola Verhofena iz sredine osamdesetih?

U, kako natpis na početku kaže, „zapadnoj Evropi, 1501. godine“, vlast je osvajao onaj koji ima sredstava da angažuje najiskusnije bande plaćenika (i to, katkad, obećanjem „ako osvojimo grad, imaćete ceo dan slobode da pljačkate bogataške domove“); sami gradovi osnivani su na banalan način, iz želje bandi da okončaju lutanje, te nasumičnim, u slučaju filma „Krv i meso“ sasvim sumanutim, izborom sveca zaštitnika – zapravo, autor nam ukazuje kakvi su bili počeci današnjih ponosnih država, bastiona civilizacije; na kraju fabule, pobednička vojska će, dok nežna publika očekuje da će ipak izaći iz sale sa uverenjem da je nekakva vrlina pobedila, preuzeti prostitutku, družbenicu najamnika, verovatno zaraženu kugom.

Sve zajedno uzevši u obzir, dobro i zlo ne postoje, osim, donekle, boreći se u svakom od nas, bez nade u jasnu materijalizaciju rezultata.

A ljubav i/ili seks?

Glavna junakinja – istorijski, mora biti četrnaestak godina mlada – putuje ka dogovorenom venčanju i od sobarice/družbenice traži savet kako se zavodi muškarac.

Mučenica stavi devojčinu šaku na svoje grudi i preda joj na korišćenje tekst, „osetite kako moje srce kuca za vas“.

Gospodarica zatim traži od nje da odvede jednog od vojnika iz pratnje u žbunje kako bi videla šta se zbiva sa golim telima posle tih dirljivih reči.

Kada se upozna sa onim koji joj je određen, njih dvoje ispod poluraspadnutih leševa koji vise sa drveta tragaju za korenom mandragore, on joj objašnjava da se radi o afrodizijaku zato što prilikom vešanja osuđenik doživljava orgazam, i tek nakon svega toga naša junakinja stavlja njegovu šaku na svoja prsa i izgovori naučene gluposti o zaljubljenom srcu.

Devojče će ubrzo biti oteto i izloženo grupnom silovanju.

Međutim, mala perverznjakuša jednim delom biva uzbuđena takvim tretmanom (ajoj, košmara za političku i svu drugu korektnost), dok sa druge strane putem seksa smišljeno popravlja svoj status u novom okruženju (pa, da li da bi preživela do oslobođenja, ili zavladala, šta već bude).

Kompleksno, samim tim i opasno, što objašnjava jadan bioskopski rezultat filma u SAD, te kultni status izgrađen u kasnijim decenijama.

Pol Verhofen se dvadeset i pet godina kasnije vraća kasnom srednjem veku, ovaj put, geografski konkretno, obrađujući istinitu priču koja se desila u severnoj Italiji, početkom 17. veka (što termin „srednji vek“ stavlja pod znak pitanja, no, Verhofen izgleda voli stil i atmosferu srednjeg veka, dok priče smešta van njegovih vremenskih okvira – ne radi se o slučajnosti ili, daleko bilo, grešci).

Osmogodišnju Benedetu roditelji vode u samostan u kojem će, služeći bogu, provesti ostatak života.

Bivaju prepadnuti od strane bande razbojnika, te Benedeta pripreti da bi bilo bolje da ih ostave na miru pošto ona ima direktan lanac komunikacije sa bogorodicom.

Dok se razbojnici kikoću, slavuj se oglasi iz obližnje krošnje, Benedeta pokaže na njega i zaključi, „Vidite, čula me je!“.

Razbojnici, jer, ko zna, možda tu ima nečega, odlučuju da potraže drugu lovinu.

Uspostavljen je, odmah, glavni lik, kao šifrirana osoba koja, reklo bi se, veruje da poseduje dar, dok svakako ume da njegove manifestacije iskoristi na pravi način i u pravo vreme.

U samostanu, igumanija (Šarlot Rempling) vodi uhodan posao – bogataške ćerke se primaju na služenje bogu (Benedeta je trebalo da umre prilikom porođaja, kada je otac dao obećanje svevišnjem glede njenog kasnijeg poziva), očevi miraz prepisuju samostanu, kasnije i daju redovne, dodatne donacije.

Osim toga, u samostanu nisu besposlene, dok svakodnevno proizvode svilu. Kada Benedetin otac pokuša da se cenjka, igumanija mu, gnušajući se, odbrusi, „Nije vam ovo pijaca!“.

Dakle, sve je od početka relativno… i samosvest glavne junakinje, i institucija u koju je stupila, navodno duhovna a zapravo do srži praktična.

Dvadesetak godina kasnije, Benedeta (Virženi Efira) je uvažena opatica, dodatno angažovana kao glavna izvođačica u mirakulima, kada upada u trans izazvan jasno erotskim vizijama u kojima se susreće sa Isusom.

Scenariji susreta su sumnjivo nalik jedni drugima, i Isus je redovno spasava od greha ili muškog seksualnog nasilja, samo da bi, kada opasnost biva uklonjena, on zauzeo mesto objekta požude.

Čini se da bi Benedetin život, iako začinjen, polako iscureo do mirnog završetka da u samostan ne dolazi nova iskušenica, bežeći od oca silovatelja (još je i pastir; „sve je to njemu isto“, kaže ona).

Benedetin otac plaća i za njen prijem, što stvara odnos vlasnice i imetka – Benedeta je starija, obrazovanija, iz bogate kuće, sa vizijama koje je podižu i na višu duhovnu ravan.

Kako god, postavljena je scena za eksplicitnu lezbejsku akciju koja – kao, uostalom, što je bio slučaj i sa filmom „Showgirls“ – ne bi trebalo da nas zavara.

Naime, Verhofen ponovo stvara film koji zahteva od gledaoca neprekidno učešće i rad.

Kada na Benedetinom telu počinju da se pojavljuju stigme, trilerski aspekt navodi nas u pravcu otkrivanja junakinjine prirode.

Da li boluje od šizofrenije ili je sve što radi sračunato u cilju osvajanja vlasti?

Jer, dok igumanija stari, kuga hara, pošteđujući ne samo samostan već i gradić oko njega.

Nije li zgodno poslati poruku višoj sili ukazivanjem hijerarhijskog poštovanja nekome ko je u dosluhu sa njom?

Stupili smo na teren standardne borbe za vlast, no, kao što rekoh po pitanju zahtevnosti, Verhofen u svakoj sceni žonglira sa više tema, dok je u svakom kadru podtekst faktor koji izaziva uzbuđenje.

Autor je toliko siguran u ono što radi da bira da izuzme iz filma anđela koji se istorijskoj Benedeti takođe ukazivao pod imenom Splenditelo.

Imati meru za višak onda kada ga stvarnost sama nudi, u filmu gde jedna opatica drugoj pokloni dildo izdeljan od drvene figurice bogorodice… ukazuje na autora koji u svesti ima pravilno popunjen grafikon šokantnosti i dramske korisnosti.