Vođica u svetu bola

Njega će uvek mučiti misao da drugi upravljaju njegovom voljom i da je on nesposoban da raskine okove koji ga sputavaju; nezadovoljan sobom, on će se nemilosrdno svetiti svojoj okolini. To je psihološki uzrok njegove tiranije, koja ne predstavlja tiraniju jednoga samopouzdanog despota, nego čoveka kome je neprestano potrebno da samom sebi dokazuje kako je moćan. Zbog toga on traži smirenje u užasnim mukama kojima podvrgava svoje istinske ili zamišljene neprijatelje, ali toga smirenja on ne nalazi; mučeći druge, on ne prestaje da muči samoga sebe; on zamišlja oko sebe sve same zavere, sumnjiči svakoga, predaje se svome gnevu i dovodi do vrhunca zastrašivanje, koje postaje pravilo njegove vladavine“.

Prethodni pasus nije delo nekog stilski raspoloženog ratnika sa društvenih mreža iz 2020. godine već sublimirani psihološki profil Ivana Groznog iz knjige „Istorija Rusije“, objavljene u Parizu 1932. godine.

Prvi po važnosti među tri autora knjige bio je Pavel Miljukov, istoričar i ministar inostranih poslova u privremenoj vladi Aleksandra Kerenskog.

Citat se nalazi na početku ovog teksta da bi nas podsetio kako se već godinama pravimo pametni poredeći našeg PPV-a/premijera/predsednika sa raznovrsnim istorijskim zlikovcima – ne bez osnova, naravno – time mu, zapravo, dajući značaj nesrazmeran stvarnom stanju.

Odavno me žulja greška koju ponavljam. Naime, izbegavajući da navodim ime i prezime glavnog junaka naše tragikomedije, u tekstovima koristim reč Vođa.

U početku je delovalo primereno, direktno prevedeno sa nemačkog jezika, dok usput i ne zauzima mnogo slovnih znakova.

Jednom sam, valjda podsvesno, od kolumnističkog sapatnika preuzeo šaljivi naziv „Vrhovno biće“, no, nije li to uvredljivo prema časnim pripadnicima svetske masonerije?

Vođa je ipak bio jednostavniji i tačniji izbor, nametnut podudarnošću karakterno-političke geneze.

Recimo, nije loše setiti se da je Nemačka početkom tridesetih godina prošlog veka imala dva neuspešna izborna procesa koji bi događaje pokrenuli u sasvim drugačijem pravcu da je Kominterna dozvolila saradnju Komunističke partije Nemačke sa socijaldemokratama.

Tek na trećim izborima, ovaj put dobro obezbeđenim džipovima bez tabl… pardon, momcima u smeđim košuljama koji su se slučajno šetkali oko glasačkih mesta, Nacionalsocijalistička nemačka radnička partija je uz pomoć Nemačke nacionalne narodne partije jedva uspostavila parlamentarnu većinu.

Narodnjaci su, odigravši tu ključnu ulogu, a u biti otvoreni za pluralizam mišljenja, ubrzo progutani od strane apsolutnog zla.

Kada jednom iole normalni i u svojoj neslozi neoprezni politički činioci prepuste institucije poremećenoj manjini, ona će se organizovati i putem sile i straha vladati nad zbunjenom većinom sve dok god neko još luđi ne zakuca na vrata, ili ih razvali hiljadama tenkova T-34.

Sve bi to bilo linearno uporedivo sa našom zbiljom da nema Voltera iz filma „Veliki Lebovski“ koji nam porađa saznanje sokratovskim pitanjima.

Valja reći, Volter, u izvođenju Džona Gudmena, dramska je kopija Džona Milijusa, s tim što Volter nije režirao „Dilindžera“ i „Konana“ ili napisao scenario za „Apokalipsu sada“, već provodi život trošeći socijalnu pomoć na kuglanje i ubeđenost u ispravnost svojih istorijskih uvida.

Radi se o napornom i upornom manijaku koji će, sve to na stranu, ili baš zahvaljujući tome, do smrti ostati jedan od nas. Moja omiljena slika Milijusa: kada je gledao, krajem šezdesetih, studentske radove kolega iz filmske škole, najveću osudu iskazivao bi vikanjem „this film has no moxie!“ („ovaj film nema drskosti!“ – slobodno reč „drskost“ zamenite delom muške anatomije), pre nego što će demonstrativno napustiti salu.

Praštao je sve osim kilavosti. Volter iz „Velikog Lebovskog“, u skladu sa uzorom iz života, posle vesti da se neprijatelji samodeklarišu kao nihilisti, razmišlja: „Nihilisti… Jebo ti mene. Mislim, reci šta god hoćeš o uporištima nacionalsocijalizma, ali to je barem etos“.

Zaista, možemo li čoveka koji je napustio svoju ideju da bi osvojio vlast, nakon čega ne veruje ni u šta osim u predvođenje interesne grupe, upoređivati sa nekim čiji je saradnik otrovao svoje šestoro dece da ne bi bili još gore kažnjeni životom u nesavršenom svetu, svetu bez ideje? Ili se svaka suštinska sličnost zaustavlja na opsednutosti propagandom?

Stoga, PPV/premijer/predsednik od sada će za mene biti Der kleine Führer, tj. Vođica.

Da probam kako zamisao zvuči u praksi…

Vođica ima neobičan oblik usta, što je najmanja stvar za koju bi ga trebalo izvrgavati ruglu – protiv toga nije mogao ništa da uradi, isto kao što ni njegov politički mentor iz partije osnovane da bi tajna služba ka svojim potrebama usmerila gibaničarski ultranacionalizam nije izabrao svoju govornu manu.

No, ljudi su surovi (deca pogotovo, što je Vođica, slutim, dobro upamtio) i u poslednje vreme upoređuju ta neobična usta sa izvesnim ženskim delom tela.

Vođica to voli da pominje, na taj način pokušavajući da prikaže da je imun na sve moguće uvrede, kao što voli da se javno priseća trenutaka kada ga je urlanje fudbalskih navijača svrstavalo u redove homoseksualne manjine.

Izgovara, tako, Vođica, javno, te pogrdne izraze, što bi bilo nepojamno da nije samo unapređeni oblik verbalnog trovanja namenjenog jednom milionu ljudi, glasačkoj bazi, koji takve stvari od Vođice najviše i vole da čuju.

Tada je on nalik njima, da bi u sledećem nastupu govorio na latinskom, u cilju vaspostavljanja akademske hijerarhije.

Što je nešto što Vođica radi sa umišljajem, nalik mami Getel iz „Zlatokose“, držeći svoje podanike u traumatizovanom stanju naizmeničnom upotrebom neumerene pohvale i svođenja na nivo bespomoćnog deteta.

Da bi se desetak hiljada ljudi na kriminalan način bogatilo a dodatnih par stotina hiljada ćutalo, zadovoljno mrvicama u vidu putovanja, stanova i automobila na kredite, neophodno je da najsiromašniji, najneukiji milion krotko puni kutije glasačkim listićima, ili dopušta da gorepomenuti momci u smeđim košulj… pardon, džipovima bez tablica to rade u njihovo ime.

No, da li Vođica sve radi po planu i programu?

Baš od kako su te uvrede na temu oblika usta poprimile epidemiološke razmere (razumljivo, pošto svako ko ima malo uličnog iskustva zna da je najslađe zezati onog ko se prima), Vođica je razvio novi element facijalne mimike.

Naime, kada slavi izbornu pobedu (bez protivnika, majstor „kata“ je u pitanju), ili prisustvuje vojnim paradama (za gledanje vojske vam, za razliku od služenja vojske, nije neophodno uverenje o mentalnom zdravlju) on skriva usne, tvoreći izraz snage.

Udara tako Vođica pesnicom po vazduhu, dok usta pritiskaju crvenkasto tkivo što bliže zubima, tamo gde ga niko neće videti, barem na par spasonosnih sekundi.

Da li je moguće da je toliko nesiguran?

Da li je moguće da je toliko u sukobu sa samim sobom da neprestano emituje koktel snage i jada, pri tome ne shvatajući šta čini?

Moguće je, i zato će biti upamćen kao Vođica.