Istrebljivač (tada je to bio Dekard, ovaj novi se odaziva na inicijal K, tj. Kej) spušta se hoverkraftom do montažne kontejner-kuće oko koje je megalomanska farma (gledao sam film pre tri dana te se ne bih mogao setiti čega, recimo da su u pitanju pijavice, ili možda beli luk). Nakon što istrebljivač „penzioniše“ replikanta koji tu obitava, originalni scenaristički materijal je potrošen i novi/stari scenaristi (osamdesetogodišnji Fančer uz podršku jednog televizijsko-superherojskog zanatlije – slutim da je Fančer zaslužio potpis zahvaljujući sinopsisu uz, možda, kompletan scenario napisan ko zna kada i za koga) prinuđeni su da se bace na izmišljanje. Kej (Rajan Gosling na čiju smo se čudnu facu i izgovor nekako navikli, čak je često i pozitivno neobičan, ali u ovom kontekstu… jedno veliko „hm“) u okolini kontejnera pronalazi zakopan sanduk sa, ispostaviće se, trideset godina starim ostacima ženskog replikanta po imenu Rejčel čija je smrt usledila nakon komplikacija prilikom porođaja. Kej – inače, i sam replikant – zatim od svoje šefice (Robin Rajt koja časno izgovara tekst za novac igrajući lik koji podržava mizogine stereotipe o sredovečnim ženama) dobija zadatak da pronađe i uništi dokaz preteranog približavanja replikanata ljudskoj prirodi. Sledi prilično pravolinijska detektivska potraga uz sve više junakovih sumnji u istinu o sopstvenom identitetu…

Ne direktno plaćeni ali svakako društveno mudri američki kritičari u okviru svojih hvalospeva posebno ističu vizuelnu stranu filma i, da, istina je da pejzaži iznad kojih prolazi Kejevo vozilo na velikom platnu (na kojem, ako uopšte, jedino vredi gledati novog „Blejd Ranera“) izgledaju predivno apartno. Ipak, tvore li određeni svet? Govore li nam nešto? Ekstremni totali u prvom filmu bili su nemerljivo veće čudo no, kvalitet filma bio je u tome što se oni u svojoj temi (da ne upotrebim zabranjenu reč, poruci) nisu razlikovali od scena u kojima Dekard sedi pored uličnog kioska i jede kinesku hranu. Sada, kada iz eksterijera uđemo u enterijer u isto vreme iz velikog bioskopskog filma stupamo u svet televizijske serije (i tu ne mislim samo na scenografiju već i na kadriranje, ritam, glumu). Kako god, čini se da su za trideset godina gradovi „Blejd Raner“ sveta očišćeni, dok je ulični, kulturološki haos, isteran van njihovih granica. Da li je to bila namera autora? Vredi li o tome uopšte razmišljati? Očigledno je da je, osim vizuelnog užitka, publiku valjalo privući Harisonom Fordom. U tu svrhu, lik Dekarda – koji bi u nekom drugom scenariju mogao ostati na nivou za priču funkcionalne epizode – dominira poslednjom trećinom filma radeći, pa… ništa. A valjalo je, kad se već insistira na Fordu, priču postaviti drugačije. Recimo, Kej ga je mogao pronaći ranije, te bi njih dvojica mogli da podele zaduženja u kojem slučaju bismo pratili dve polovine istrage (ili, da prizovemo „Poverljivo iz L.A.“ u pomoć, dve naoko razdvojene istrage koje se vremenom stapaju). Eh, samo da su me pitali… Ovako, kao i više puta u poslednjih desetak godina, osećao sam neprijatnost gledajući Forda. Da, novac mu je isplaćen i to je svakako pozitivno za njega ali na kraju filma palo mi je na pamet da Šon Jang možda nije toliko luda koliko se priča. Naime, i ona je, siguran sam, zaradila dostojnu sumu kao nadoknadu za obilato korišćenje lika bez direktnog slikanja i sramoćenja. Zaista, šta je sledeće? Film u kojem je mali amiš iz „Svedoka“ postao policajac i vodi istragu za koju mu je potrebna pomoć očuha, Harisona Forda, koji ima penzionerske bračne probleme sa Keli Mekgilis na pensilvanijskoj farmi?

Negde na sredini scene u kojoj glavni negativac, replikant kojeg igra Džared Leto (imamo i jednu „henčvumen“ replikantkinju, poznavateljku kung fua, da bi Kej imao s kim da se potuče) priča i priča, tihim i zlokobnim glasom recitujući besmislene fraze, glasno sam izgovorio „J….e, kako je ovo dosadno“. A dosadno je zato što me baš briga za replikantskog mesiju kojeg valja pronaći i za pokret otpora replikanata koji sprema ustanak, srž neizbežnog sledećeg filma koji neću gledati. Suprotno, svepoznate Tanhauser kapiju i suze na kiši na stranu, vrlo mi je bilo stalo za DŽ. F. Sebastijana, tužnog i bolesnog čovečuljka koji pravi pametne lutke da bi imao nekoga da mu pravi društvo. Sva ta rađanja, deca, blizanci, replikanti koji evoluiraju u ljude (ili se, još gore, svode na njihov nivo), zapravo uspostavljaju kontekst nade, dok je „Blejd Raner“ bio priča o bivstvovanju i nestajanju, toliko naporna i za gledaoca iz 1982. godine da su nakon test projekcija morali da budu snimljeni dodatni kadrovi sa Dekardom i Rejčel kako se voze kroz netaknutu prirodu okupanu suncem. Možda je najbolji primer za oslikavanje onoga što smo uradili sa svojim svetom u poslednjih trideset i pet godina podsećanje na upotrebu reklama u starom „Blejd Raneru“. Napadni neonski znakovi i letelice sa velikim ekranima od kojih se ne može pobeći osmišljeni su za film. Sada, uz sve ostalo što je pogrešno, „Blejd Raner 2049“ je veliki poligon za plasiranje proizvoda. Brendovi su stvarni, na bilbordima, na Istrebljivačevom vozilu, na flaši iz koje matori Ford sipa viski. Više, naime, nije dozvoljeno izmišljati. Vreme je da se umre, što reče Roj Beti nakon što je shvatio da je video sasvim dovoljno za deset ljudskih života.