… najmanji je procenat ljudi koji pripadaju nekoj masovnoj religijskoj organizaciji, pa ipak, vaš film pun je religijske simbolike“ odgovorio da ti podaci skrivaju stanje u kojem većina Estonaca možda nije religiozna na egzaktan način ali postoji veliki procenat ljudi sa stavom „verujem u nešto, ne znam šta je to ali verujem u nešto…“ te da mu se čini da je to neka vrsta paganizma. To opasno i fantastično „verujem u nešto“ palo mi je više puta na pamet tokom gledanja estonskog filma „Novembar“. Reditelj filma, verovatno vođen romanom po kojem je napisan scenario (bestseler po kojem je, pre scenarija, napisana i opera) pokušava da usputno zahvati sve što može kada je priča (ili možda pre lokacija i vreme dešavanja) smeštena u estonsko selo početkom ili sredinom devetnaestog veka. Dok je izgled i način života seljaka i dalje nalik ranom srednjem veku zemljom vlada aristokratska klasa možda ne više Nemaca (ili, tačnije, Germana) ali svakako ljudi koji iz principa uzvišenosti govore nemački jezik. Neminovno za eru romantizma, budi se estonski nacionalni identitet pa, tako, sluga koji od svog gospodara krade gaće to logički racionalizuje rečima, „sve što je na estonskoj zemlji pripada Estoncima a ja sam Estonac, stoga, to su moje gaće“. No, sve to je kontekst, uspostavljen da bismo šire posmatrali fantastiku koja dominira filmom. Seljani su redovno primorani da ugošćuju svoje mrtve koji traže večeru i malo poštovanja i pažnje. Da bi uopšte imali šta da im posluže, u svojim kućama od blata sa niskim plafonima zbog boljeg održavanja toplote, potrebna im je pomoć besplatne radne snage koja dolazi od „kratova“, bića sklopljenih od drveta i gvožđa za koje se od đavola kupuje duša, i to prevarom. Naime, đavo daje „kratu“ dušu u zamenu za dušu čoveka koji je kupuje i biva prevaren tako što čovek svoje tri kapi krvi koje simbolizuju dušu krišom zameni iscedivši sok iz tri ribizle (i, zanimljivo, meštani na to gledaju kao na normalno ponašanje ne pitajući se da li đavo možda prilikom sledeće transakcije neće shvatiti obmanu). Dakle, „Novembar“ meša istorijski kontekst sa paganskom fantastikom uspostavljajući ozbiljno-ciničan ugao gledanja na oba činioca filma, smisleno nas vodeći od zabave do bukvalnog prikaza događaja i nazad. Problem je što se osnovna priča gubi u seriji epizoda. A priča, svakako, postoji i tiče se ljubavnog trougla: seljak je zaljubljen u aristokratkinju i za njenu ljubav spreman je da proda dušu, u njega je zaljubljena seljanka koja da bi dobila ono što želi razmatra i mogućnost ubistva (dakle, puno školskih aristotelovskih želja i ometanja). U nekim scenama premreženost i sveobuhvatnost dodaju snagu ljubavnoj priči, u drugim je guše. Posledica je da je „Novembar“ veliko postignuće na planu lepote slika i temeljnosti konteksta i umereni dramaturški promašaj. Da ne bude zabune, kada se u obzir uzme šta smo sve prinuđeni da gledamo na filmskim festivalima (a što će biti manifestovano u nastavku teksta), ne bi ga trebalo propustiti. Ako ste ubeđeni agnostik ili, naročito, ako „verujete u nešto“.

Sada nastaju problemi. Nakon nekoliko festivalskih dana iscrpeo sam dobre ili makar dobro usmerene filmove i moram da pređem na one druge. Za početak, „Siloviti“ Mišela Azanavisijusa („The Artist“ i, meni mnogo draže, dve „OSS 117“ angažovane parodije) film koji prati brak Žan-Lika Godara i glumice An Viazemski, zapravo njegov deo koji se odvija tokom maja 1968. godine i studentsko-narodnih demonstracija u Parizu. Recimo da je „Siloviti“ buržoaski film o čoveku koji je u svojim filmovima, naročito onima iz perioda koji se u „Silovitom“ obrađuje (a, nakon toga, „normalnom“ gledaocu više nije ni padalo na pamet da pokuša da gleda Godarov film), imao sadistički odnos prema malograđanskom gledaocu koji ulazi u salu sa primarnom željom da na intelektualno zahtevan način – a da bi se osećao uzvišenije od mase – ubije svoje vreme. „Siloviti“ jeste namenjen tom gledaocu koji čita knjige, zna da je Drejerov film koji treba da zna „Jovanka Orleanka“ i uopšte, živi život kulture koji će uvek, kada do toga dođe, zameniti za udobnost. I, što je najgore od svega, gledljiv je i nije dosadan što se ne bi moglo reći za film Agnješke Holand „Tragom kostiju“. Sad, kada se pomene Agnješka Holand u glavi vam se stvara slika autorke sa svojstvenim stilom dok je stvarnost drugačija i ona je, nakon odlaska iz Poljske 1981. godine, reditelj najamnik u potrazi za dobrom pričom ili scenarijem što je dovelo do filmova „Gorka žetva“, „Potpuno pomračenje“ ili zaista, zahvaljujući priči na kojoj je zasnovan, fantastičnog „Hitlerjunge Salomon“. Na kraju, početkom dvadeset prvog veka, puno vremena provela je u SAD režirajući epizode serija kao što su „The Wire“, „The Killing“, „The Affair“, „House of Cards“ što je sve lepo no, znamo da na američkoj televiziji reditelj nije više od pametnog egzekutora scenarija (do đavola, to bi uvek trebalo da bude tako). I onda, zanatlija se vrati kući i pokuša da napravi ambiciozan triler koji zahvata grešnu poljsku istoriju dvadesetog veka, zločine prema životinjama, odbacivanje ljudi u sedmoj deceniji života, provincijsku zadrtost… Ukratko, srce i namere su na pravom mestu u filmu u kojem je sve pogrešno: ritam, pretvaranje fabule u dramsku radnju, vezivni dron-kadrovi koji bi trebalo da stvaraju sliku bogate produkcije (valjda, ili je samo prenela bez razmišljanja ono što je koristila u Americi), prenaglašena gluma i, ajoj, muzika. Film u kojem autori nisu uspeli da dramaturškim putem izgrade napetost konstantno prati muzika brzog ritma koja bi trebalo da naglašava napetost. Zamislite da ste izašli iz svoje zgrade, vadite ključeve kola iz džepa, približavate se parkingu i sve vreme dok to radite prati vas muzika iz „Psiha“ a vi, za razliku od Normana Bejtsa, niste ostavili u svom stanu prepariranu majku već razmišljate o tome šta bi sve trebalo kupiti u samoposluzi. E, tako izgleda jedan prosečan kadar filma „Tragom kostiju“.