Zona iluzije

„Bio mi je potreban taj posao, računao sam na taj novac. Ne razumem, Jevreji su bogati. Šta će to njima?“, pita Bil i nakon što njegov prijatelj primeti da zna dotičnog Goldmana koji je dobio unapređenje te da se za njega ne može baš reći da je bogataš, sledi suština: „Ti uopšte ne razumeš šta ja govorim? Pokušavam da ti kažem da sam bolji od nekog Jevrejina, bolji sam od nekog crnje, bolji sam od žuće, jer sam Amerikanac. Ja sam Amerikanac. Znači li to nešto?“.

Opisanom scenom počinje prva priča omnibusa „Zona sumraka“ iz 1983. godine, u režiji DŽona Lendisa (ostale su potpisali Spilberg, posebno izopačenu DŽo Dante, te DŽordž Miler koji se zabavljao sa DŽonom Litgouom i gremlinom na krilu aviona). Bil, nakon što se njegov solilokvij ne svidi nekolicini „crnja“ za susednim stolom, pun svakovrsnih frustracija izlazi na ulicu, pravo u dimenziju sa one strane ogledala.

Sada je u francuskom gradiću za vreme Drugog svetskog rata, u sred racije preostalih skrivenih ili getoiziranih Jevreja, proganjan od strane momaka u seksi Hugo Bos uniformama. Tokom bega i patnje stvarnost se ponovo pretapa i odjednom je okružen ljudima u belim čaršavima koji bi ga obesili sa prvog zgodnog drveta. Kada je pomislio da je za trenutak umakao i od te opasnosti, obre se u baruštini Vijetnama gde ga upucavaju i bombama iz zaklona isteruju uduvani crni pešadinci.

Da Vik Morou, odlični karakterni glumac i otac DŽenifer DŽejson Li, nije zajedno dvoje azijatske dece u rukama poginuo na snimanju filma tako što se helikopter srušio na njih u loše planiranoj akcionoj sceni, priča se ne bi završila Bilom koga odvode u koncentracioni logor već iskupljenjem: nakon što bi iz sela u plamenu spasao male Vijetnamce, naš junak bi, naučivši ponešto o saosećanju, zaslužio povratak u tmurnu stvarnost reganovske Amerike.

Ipak, da li bi taj kraj bio ispravan? Ima li iskupljenja za malog fašistu koji celog života smatra da mu nije dato nešto misteriozno što mu se duguje?

Stanovnik Beograda Ilija Vučević svakako na prvi pogled ne deluje kao baštinik totalitarnih misli, niti kao neko ko bi trebalo da na svom primeru nauči kako izgleda život kada ste deo ugnjetavane manjine. Ali, u životu, za razliku od dramske umetnosti, ne postoji reč „trebalo“ i prosvetljujuća slučajnost iskače kao kuglice iz bubnja za loto (ne onog srpske molerovane nameštene lutrije, naravno).

Ilija sada razume nešto što ni ja, kao do sada heteroseksualni muškarac viši od proseka, prihvatljivo fizički sposoban zahvaljujući višedecenijskom rekreativnom bavljenju loptaškim sportovima, ne mogu da znam: kakav je osećaj hodati ulicom u stalnom strahu od demaskiranja i tome posledičnog prebijanja?

Istina, valja reći nešto što sam od početka slutio. Slučaj je kompleksan i sukob nastaje nakon tradicionalnog balkanskog „gde si ti krenuo?“ nesporazuma u redu. Ipak, lakomislen izbor reči prijatelja pretučenog kako bi opravdao uskakanje u red („mi smo zajedno“) uz još lakomisleniji odabir boje torbe za psa (mada, posedovanje torbe za psa u bilo kojoj boji je sumnjivo) dovodi do toga da jedna grupa pomisli kako bi drugu valjalo potčiniti, kazniti.

I, Ilija Vučevič suočen je sa shvatanjem da živimo u našminkanom lešu od društva, sa gej premijerkom za slikanje sa za suštinu nezainteresovanim strancima, udovicama ratnih zločinaca koje imaju svoje kućne gejeve – frizere, šminkere, modne kreatore – momke slične nečemu što se na američkom jugu zvalo „house nigger“, obaveznim gej paradama bez ikakve specifične težine, budući da je državna bezbednost fudbalskim huliganima podelila opijate za dilovanje, tako ih držeći pod kontrolom…

Probajte, van tog iluzionističkog mehura, da se javno držite sa svojim istopolnim ljubavnikom za ruke, da se poljubite u obraz za rastanak, samo probajte, i završićete bez zuba.

Adolf Hitler imao je omiljenog operskog pevača, imena Maks Lorenc, homoseksualca u fiktivnom braku sa Jevrejkom. Pevačeve žena i tašta provele su, kao osobe iz povlašćenog, unutrašnjeg kruga, celu deceniju u položaju zaštićene životinjske vrste.

U vreme kastriranja i utamanjivanja homoseksualaca, operski pevač je, pretpostavljam, skriven od očiju javnosti, imao slobodu da pipka koga god poželi.

I to je poruka i srpskim homoseksualcima i lezbejkama: približite se centrima moći, budite poslušno i korisno kučence i vi i vaša roze tašna ne morate da se plašite, iza visokih zidova i naoružanog obezbeđenja. Ali, jednog dana zidovi bi mogli biti srušeni, vaše obezbeđenje moglo bi biti poslato novim moćnicima, i tada ćete biti Ilija Vučević koji, za razliku od vas, ima mogućnost da kupi drugu torbu za psa.