Kada se čuju stihovi pesme benda Ambasadori iz 1977 “Dođi u pet do pet” većina onih koji je znaju, pomisle na ljubav i lepa osećanja prožeta nadanjima ali i neizvesnošću….ukratko svim onim što nosi mladalačka zanesenost i zaljubljenost.
Sa druge strane kada se pročita ili čuje “dođite između 14 i 15”, iako izvesno je ima ljubavi i požrtvovanja, po pravilu je mnogo manje romantike, jer se radi o bolnicama i drugim zdravstvenm institucijama namenjenim za stacionarno lečenje.
Pomenutih sat vremena može ali i ne mora da bude dovoljno za najbliže, no ono što je zaista nedovoljno, nejasno i kontraproduktivno, jeste termin.
Zaista, koja je poenta ovog dnevnog termina? On kao da je namenjen ekskluzivno penzionerima, nezaposlenima, radnicima treće smene ili studentima koji povremeno imaju slobodan pomenuti deo dana.
Za razumeti je da bolnice imaju svoj ritam rada i da nije potrebna promenada oko bolničkih kreveta, ali ajmo se malo zapitati da li može donekle drugačije, malo fleksibilnije i u krajnjem slučaju efikasnije.
Razloga je napretek i nisu svi vezani strogo za emocije. Kada se zna situacija u našem zdravstvu, svima je jasno da će svako malo biti potrebno doneti nešto.
Da li su to zavoj, gaza, neka slična sitnica, dodatna hrana ili mnogo ozbiljnije potrepštine, sigurno je da će biti potrebne i to baš između 14 i 15. U nevreme za većinu.
U bolnicima prirodom stvari leže stariji, slabije pokretni i manje otporni o kojima brinu ćerke, sinovi, unuci, rođaci….Svi oni po pravilu rade i svima njima dolazak u bolnicu iziskuje neretko vratolomije sa zamenama, visprenost, povremeno i laganje, ali i rizik da se ili ostane bez posla ili da majka, otac, tetka, baba ostanu na cedilu u momentu kada im je potrebno više nego kad su zdravi.
Izbor gde se meri samo koliko se gubi, a parodoks je prisutan.
Sa jedne strane ljudima koji borave u bolnicama je neophodna dodatna pomoć kako bi se lečili, međutim samo u terminu, kada oni koji to treba da urade, rizikuju.
“Prozor” tokom radne nedelje jednostavno ne postoji, bez obizra na tip ustanove. Osim u slučaju kada medicinski radnici odluče da ne poštuju propise u punoj meri i na taj način olakšaju život bolesnicima.
To je i pore kršenja zakona osnovna misija medincinara.
A dodatna radost kako bolesnih tako i onih koji o njima brinu je čist i nemerljiv bonus.
Iako laik, verujem da kada se stave na tas sve navedene prednosti dovoljno je samo malo fleksbilnosti i dobre volje, nekih pola sata ili sat nedeljno, pa da se olakša život maloj armiji ljudi koja se nalazi u borbi sa bolestima.
A to nije malo.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
