Ovog puta, projekciju je dao predsednik Evropske komisije Žan Klod Junker koji je u najavi strategije za uspešno pristupanje Srbije i Crne Gore 2025. naveo kao godinu kada bi trebalo da se nađemo u društvu sa 28 evropskih zemalja.

Ako se ova najava pokaže kao tačna, pristupanje bi usledilo 17 godina od potpisivanja Sporazuma o stabilzaciji i pridruživanju (2008) i četvrt veka od kada se posle petog oktobra, Srbija okrenula ka Zapadu.

Iako te brojke nisu puno za celokupnu istoriju Srbije, isuviše je to čekanja za jedan ljudski vek.

Međutim, ni to, ali ni neki drugi detalji u čitanju ove najave, kao da nisu uznemirili bilo koga, i ovde, i u Evropi.

Jadranka Joksimović, ministarka zadužena za evropske integracije je plan nazvala realnim i da se “on ne kosi sa našim”.

Premijerka Ana Brnabić kako je navela u izjavi, nije bila obeshrabrena i izrazila je nadu da će Srbija uskoro otvoriti nova poglavlja u pregovorima, a ništa protiv nije imao ni predsednik Srbije iako smo  svedoci desetina i desetina izjava gde se lictira sa datumima, koji su godinama pre 2025. godine.

Pogotovo nije jasno kako je predsednik Srbije zadovoljan, pošto je u danima kada su započinjali pregovori, kao cilj za završetak svih poslova od strane Srbije, podsetimo postavio je 2018. a samo pristupanje za 2020.

„Cilj Srbije da posao oko pristupanja EU završi do 2018. godine, a da 2020. Srbija postane punopravni član Unije“

Reklo bi se očigledan neuspeh, ili teško promašena pretpostavka. No kao i u prethodnim primerima sve se završilo klimoglavisanjem, obostranim “uvažavanjem” i nastavku rada na evropskoj perspektivi. 

Stavu “sve je to normalno i očekivano” pridružio se i Johanes Han, evropski komesar za susedsku politiku i pregovore o proširenju.

On je u intervju nečemu što prema svim standardima EU ne bi trebalo da postoji kao medij (Pink), toliko nahvalio Srbiju (rast investicija, zaposlenost, ekonomsko jačanje, reforma javne uprave i vladavina prava zbog efikasnijeg sudstva) i njenog predsednika da se postavlja logično pitanje zašto čekati do 2025. kada nam već toliko dobro ide.

Hanove poruke utoliko su nejasnije i neobične ako imamo u vidu ekonomske pokazatelje u zemlji čiji je rast društvenog proizvoda ubedljivo najmanji u regionu, a plate se ne menjaju već godinama.

Sudeći po onome što smo mogli da vidimo u čujemo, cela ova predstava deluje kao razgovor neiskrenih učesnika, kojima je važno da se zadovolji forma, a gde se pravi razlozi, poput Kosova, a može biti i vladavina prava, stavljaju pod tepih.

U ovakvim situacijama za očekivati je skorije uvođenje izraza “politička volja”, koja se poput neke nevidljive sile javlja kako bi se neka dešavanja objasnila kada ponestane argumenata.

I dok je “politička volja” nešto što očigledno koči/usporava Srbiju ka EU, podsetimo se i primera u skorijoj istoriji kada je neke zemlje gurala ka Evropi iako za to nije bilo (toliko) razloga.

Taj čarobni štapić delovao je u slučajevima Slovačke, Rumunije, Bugarske, pa i Hrvatske – zemljama sa skoro 40 milona stanovnika i ogromnom teritorijom, pet puta brojnijom i mnogo puta puta većom od Crne Gore i Srbije.

Paradoksalno, u našem slučaju, sve navedeno se dešava u momentu tzv. povratka Evropske unije na Zapadni Balkan.

Ako ovako izgleda kad je EU stalo do integracija, građanima ove zemlje ne preostaje nego da se ponovo osete kao 13. prase. Ono neželjeno.