Srebrenica je svakog jula jedna od važnijih tema za građane regiona, a naročito Bosne i Srbije. Sećanja na zločine, neretko se podgrejavaju i stvaraju povremeno i mahnitu atmosferu u tradicionalnom vrućem julu.
Međutim, komemoracija u Potočarima donosi i nešto pozitivno – a to je da se na ovoj tužnoj manifestaciji ili koji dan pre ili posle, iz godine u godinu pojavljuje sve više zvaničnika iz Srbije.
I to je postalo uobičajeno.
Na komemoracije u Potočarima su se u godinama iza nas pojavljivali tadašnji predsednik i ministar spoljnih poslova Boris Tadić i Vuk Jeremić, doskorašnji premijer Vučić, a ove godine je mesto tuge posetio ako ne lider opozicije, onda čovek koji je bio drugoplasirani na izborima za predsednika – Saša Janković. Pomenutima treba pridodati još neke od lidera opozicije koji su prethodnih godina dolazili u Potočare.
Svi oni, bez obzira na stepen iskrene želje, poklonili su se senima nastradalih. Ujedno, kao visoki funkcioneri poslali su poruke koje nose daleko veću specifičnu težinu, i tako makar malo doprineli aktivnijem dijalogu i razumevanju dva naroda.
Nažalost, do sada su vešto izbegavali da sramotu iz 1995. godine nazovu pravim imenom – genocidom, kao i da kalkulantski, dolazak u Srebrenicu vežu sa odlaskom na neko od srpskih stratišta. No, i pored toga, kada pogledamo unazad, stvari izgledaju drugačije i bolje.
Gotovo da više nema ljudi koji negiraju zlo iz julskih dana, a i pored nesuvisle preprike da li je bilo genocida ili teškog zločina, većina zna i priznaje da je nastradalo 8 hiljada ljudi, što je u krajnjem slučaju važnije od definicije.
Priznanje i suočavanje su nešto neophodno kako zbog poštovanja vrednosti koje kao građani Srbije makar zvanično zastupamo, ali i zbog poruke onoj drugoj, u ovom slučaju muslimanskoj/bošnjačkoj strani i zadobijanju poverenja onih koju su nastradali.
Jedino tako moguće je dobiti priznanje ali i razumevanje za neosporne srpske žrtve tokom rata.
Jer, ako ne priznajemo naše zločine, ne možemo očekivati da će neko drugi saosećati sa nama, a to je jedini put ka katarzi, ka pročišćenju, ka poštovanju onoga što se u epskoj poeziji naziva čojstvom i razlikuje čoveka od nečoveka.
Naravno da je ovo dug i težak put i da se za pomirenje ili makar dvosmerno poštovanje, nije dovoljno setiti samo 11. jula, ali mora se početi od nečega.
I nadati se najboljem.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
