Beograd na vodi, Savski nasip, prenatrpavanje Vračara višespratnicama, betoniranje parka kod Ušća, gradnja okrenuta samo kvadratima a ne potrebama, su samo neki od najvidljivijih primera, a u godini kada se održavaju gradski izbori, Beograd bi lako mogao da ostane bez najstarijeg sportskog objekta – hipodroma na Carevoj ćupriji, mestu gde su se čitav vek održavale trke.

Od kada je Kralj Aleksandar dao konjarima na upravljanje ovo parčence grada menjali su se države i sistemi, grad su pustošili ratovi, ali to nije bilo dovoljno da se prekine tradicija konjičkog sporta i takmičenja na hipodromu.

Ipak, gotovo dve decenije godina od poslednjeg oružanog sukoba (NATO bombardovanja), kontinuiranom nemarom hipodrom je doveden gotovo do raspada a poslednji čin lako bi mogli da vidimo ove godine.

Posrtanje je započeto krajem 90ih goidna prošlog veka kada je kako kažu upućeni tzv. “ekipa iz kraja” otvorila svoju kladionicu. Time se značajno umanjio profit hipodromske kladionice od čije je zarade ceo kompleks živeo. A neposredno poslebombardovanja na nikad rasvetljen način zapaljena je nikad do kraja obnovljena centralna tribina.

Rezultat toga jebilo nagomilavanje dugova,apokušaj da se od hipodroma napravi nešto drugo desio se 2001. godine kada je Agencija za privatizaciju stavila na prodaju ovo tada društveno preduzeće.

Slučajno ili ne, u Agenciji je tada radio Siniša Mali koji iz tog perioda ima aferu prodaje Beopetrola Lukoilu koju je Savete za borbu protiv korupcije ocenio kao spornu, gde je država zakinuta za 80 miliona evra.

No, u ovom slučaju do prodaje ipak nije došlo, a Hipodrom je nešto kasnije postao Javno preduzeće Beograda. Nemar, nedovoljna angažovanost a možda i želja da hipodrom uništi se nastavila i narednih godina, ali su se trke ipak održavale.

Godine 2012. usledila je nova promena nakon što je odlukom Skupštine grada razvlastila Hipodrom i kao glavnu delatnost navela usluge uređenja i održavanje okoline. Preduzeće koje je nekad brinulo o celom hipodromu, održavalo trke, uzgajalo konje, držalo školu jahanja, brinulo o ergelama, obavljalo usluge klađenja i vodilo računa o rentiranju prostora, svedeno je na nivo gradskog zelenila.

Logična posledica bilo je dalje propadanje hipodroma i konjičkog sporta, ergele su ostale prazne, na zemljištu su nikli objekti sumnjive legalnosti, dok hipodrom više ne organizuje trke. A i kako bi sa samo dva zaposlena u JP Hipodrom Beograd.

Iako je prošle godine raspisan konkurs za uređenje Hipodroma, odluke nema, a gradski čelnici ne odgovaraju na pitanja poklonika ovog sporta i konja kao takvih.

Gradonačelnik Siniša Mali, gradski menadžer Goran Vesić, gradski urbanista Milutin Folić, predsednik skupštine grada Beograda Nikola Nikodijević, direktor JP Hipodrom Veljko Rosić i nadzorni odbor, direktor JP Direkcija za građevinsko zemljište i izgradnju Beograda Branislav Popović kao i nadzorni odbor tog JP već nedeljama se ne oglašavaju ni po jednom pitanju.

Iako je predizborna kampanja. Ili baš zbog toga, jer je pomenutima na pameti može biti neki drugi plan, pošto u junu ističe 30godišnji zakup za korišćenje zemljišta.

A tada je sve moguće, pa da se i ispuni ranije izrečena ideja Milutina Folića kako ne bi bilo loše izmestiti hipodrom na neku drugu, perfierniju lokaciju.

Da li će još uvek aktuelna gradska vlast ili možda neka druga uspeti da ga dokrajči saznaćemo uskoro, pošto je jun blizu.

Ono što je sigurno, hipodrom je decenijama bio meta raznih interesnih grupa. Nažalost sve su po pravilu videle mogućnost da kroz uništavanje ovog nasleđa zarade, a ova godina bi mogla da bude presudna, čak i poslednja za Hipodrom.

Da tako ne bude potrebno je da se neko vodi ne ličnim, već opštim interesom, pošto, dokazano je, hipodromi su širom sveta pravi rasadnik radnh mesta i profita.

I to na zadovoljstvo svih, a ne samo nečijih interesa ispisanih u stambenim kvadratnim metrima i pratećim provizijama.