Zveckanje oružjem, miting u Mitrovici i teške reči, efekti su propagandističkog uratka pod nazivom vozom od Beograda do Kosovske Mitrovice.

Doduše, to je mogao da zaključi svako ko je i malo razmislio posle saznanja o tome kakav bi voz trebalo da saobraća.

Preterivanje, kič i očigledna provokacija bili su sve, samo ne preduslov za mirno putovanje.

Nesuvislo su zvučala nazovi opravdanja, da je ukrašavanje voza promocija kulturnog nasleđa.

Jer, voz koji treba da saobraća po Srbiji je namenjen pre svega njenim građanima, koji znaju šta su Dečani, Gračanica, Pećka patrijaršija, Prizren i naravno onima kojima će ovo da zasmeta, a to su Albanci sa Kosova.

Kompozicija spolja tapetirana porukama koje će sigurno izavati provokaciju, a iznutra neumereno izlepljena plakatima manastira i svetaca, po estetici je više podsećala na navijačku tribinu ili nešto što odgovara senzibilitetu savetnika sa krivičnim delima Miše Vacića.

Ovakva postavka mogla je da izazove samo jedno – konflikt.

Što se i dogodilo, gotovo brzinom munje.

Usledilo je lažni (?) snimak miniranja pruge, izlazak specijalnih kosovskih policijskih snaga na teren, zastavljanje voza u Raškoj, njegov povratak, a onda rafalna verbalna paljba, sa tendecijom da se pretvori u puščanu.

Naravno, sa bezbedne udaljenosti, iz Beograda.

Predsednik Srbije je tako valjda u naletu patriotskih strasti ili želji da prikupi koji poen za potencijalni drugi mandat, gotovo pozvao na opšti rat (kako reče ne bi mu bio prvi put) i zaboravio da bi njegova neodgovorna pretnja značila i konfrontiranje sa NATO paktom, a tu bez obzira na najbolje dane srpske vojne istorije ishod je unapred poznat.

Nesreća za sve. I verovatni vojni poraz Srbije. Što smo već imali prilke da gledamo dok su sadašnji predsednik i premijer bili deo vladajuće koalicije krajem devedesetiha. A sreće nije bilo i dok su bili “konstruktivna opozicija” Miloševićevom režimu početkom 90ih.

Premijer je u svom maniru ponovo pokušao da izigrava spasitelja, naredbom da se voz vrati kako bi se izbegli sukobi.

Kao i u slučaju Feketić, jasno je da se radi o veštački izazvanom “spašavanju” iz onoga što je sam zamešao.

Sa druge strane, uvek buntovni direktor kancelarije za KiM Marko Đurić je svoje srpstvo pokazivao sve do stanice u Topčideru, gde je izašao.

Umesto odgovornosti, naši zvaničnici su se sakrili iza reakcije kosovske strane, a pitao bi ih, šta bi se desilo sa slobodom kretanja da je npr. iz Prištine ka Nišu ili Beogradu krenuo voz u bojama Kosova ili npr Albanije, a entrijer oblepljen portretima njihovih nacionalnih prvaka?

Na kom kilometru bi tačno bio spaljen, kamenovan ili miniran?

Nažalost, ova nesrećna propagandistička akcija nije jedina ovih dana.

Naprotiv, setimo se istupa savetnika premijera Vladimira Božovića, koji je mirne i pomirljive tonove na proslavi pravoslavnog Božića u Zagrebu zakitio porukom koja kao da je izašla iz devedesetih, da će Srbe u Hrvatskoj, Srbija kad god zatreba, braniti svim raspoloživim sredstvima.

Ili Milorada Dodika koji je dva dana kasnije na proslavi dana Republike Srpske najavio formiranje Vojske RS.

Ko je preživeo devedesete mogao je samo da se naježi, jer ovakva retorika kao da je kopirana iz tog zlog peroda i po pravilu ne znači zaštitu, već rat i sledujući pakao.

I da se razumemo, nije ova vlast jedina koja je volela da zategne situaciju na Kosovu do granica rata. Setimo se i Jarinja od pre par godina, gde smo ponovo bili nadomak oružanog sukoba.

Zato, umesto igranja sa vatrom, vlasti bi mogle da rade ono što im je posao.

U ovom slučaju, da građani direktno putuju od Mitrovice do Beograda i nazad.

I to ako je moguće brže od 50 na sat, odnosno kraće od 11 sati puta što bi zaista bio ogroman uspeh Vlade.

A velikih igara i reči neka se ostave. Nije život predizborna kampanja.