Može mu se, jer  nema ko da ga kazni, nema ko da mu naplati porez, šta više, država ga neretko dodatno stimuliše na način koji bi učinila samo rođena majka ili neko ko ga nekritički voli.

Iako mu se mora priznati da ima nos da nanjuši novac (rejting) i talenat da preživi po pravilu turbulentne smene vlasti, sa tolikim odsustvom etike ali i konkurencije nije teško napraviti pare.

Međutim, ono što takođe proizvodi jeste i šteta društvu, promovišući prostakluk, banalnost i u krajnjem slučaju podstičući najniže porive.

I tako skoro 30 godina, tačnije od kada je naš deo planete postao “tamni vilajet” praćen ratom, osiromašenjem, pljačkom, negativnom selekcijom… Od radio Pinka, preko TV Pinka pa do današnje mutacije u kojima se Pink pojavljuje u nekoliko desetina  pojavnih oblika koje iznova devastiraju kulturu, istinu, pravdu.

Ipak, takav, nadobudni, nepristojni, bahati Željko je proizvod Srbije, odnosno elita ove zemlje. Pre svega političke i nažalost ne samo ostataka crveno-crne (SPS-JUL, SRS) koalicije iz užasnih 90ih, već i onih koji su došli na talasu 5. oktobra.

Setimo se, da je tih dana, pre 17 godina, Pink bio na nikad jačoj vetrometini i da ga je, kako se činilo delilo malo da zasluženo ode na smetlište istorije.

Međutim, to se kao što znamo nije desilo, već su “mangupi” u demokratskim redovima odlučili da je bolje ostaviti Pink u životu i koristiti ga. Bili su to oni isti koji su sa oružjem upali u Pink, bili su to oni Gorani, Mlađani, Bebe koji su kasnije poput Željka preleteli na stranu onih koji vladaju Srbijom poslednjih pet godina, bili su to oni isti koji su umesto katanaca na bravi, više voleli da sviraju klavir i pevaju u studiju. Bilo je tu i onih koji nisu preleteli, ali koji su tih godina voleli da koriste nekritički stav ove televizije, misleći da će vladati večno i bez uznemirujućih novinarskih pitanja.

Poput onih kakva im je postavljala rahmetli 92ka, nekadašnji saveznik u borbi protiv diktature, rata i bezakonja, od koje su mnogi očekivali da će u novim okolnostima nastaviti da ih blanko podržava, kao njihov, a ne pas čuvar javnosti.

Između ove dve opcije, demokratska vlast je izabrala na kraće staze onu sigurniju – “ružičastu” varijantu.

Ipak, ispostaviće se da su tzv. vizionari bili kratkovidi, da je odabrana daleko opasnija opcija. Ne samo za državu, društvo, kulturu, vrednosti, već na kraju i za neke od njih samih, kada su prošli kroz Pinkovu veš-mašinu blaćenja, laži i razvlačenja.

Može se bez sumnje reći da svi zajedno veoma skupo plaćamo odluku iz 2000. godine, a da za razliku od perioda pre petog oktobra više nema ni finansijske, ni političke podrške Evropske unije i vaskolikog Zapada, koji danas na brutalno gušenje medija reaguje uglavnom jalovim saopštenjima prepunih opštih mesta.

Ovih dana, dok nam po ko zna koji put na nos izlazi zakuvana kaša, čini se da ponovo postoji konsenzus opozicije kada je u pitanju Pink. Kao nekada, svi osim SRS su protiv, svi su zgroženi, svi su nepokolebljivo protiv travestije od medija i privilegovanog položaja bilo koga.

A da li je tako?

Poučeni ranijim iskustvom, teško je poverovati da bi se svi, tek tako, odrekli sjaja i moći ružičaste propagande. Mnogo je tu izazova, za mnoge u Srbiji preteških jer i sami, hteli to da priznaju ili ne pripadaju Pink korpusu vrednosti.  Zato je za zadobijanje poverenja potrebno mnogo više od načelnog stava i bombastičnih izjava opozicije. Potrebne su vrednosti, potrebna su dela i ljudi koji će to izvesti i uveriti građane da prljavih, i po društvo suicidnih dogovora neće biti.

Samo, da li ih ima dovoljno?

Videćemo.

I srećno nam bilo.