Sveta nedelja 1

Poslednjih dana u Srbiji se opet povela oštra polemika da li nedelja treba da bude radni dan.
Kao po običaju došlo je do polarizacije na dva ekstrema, jedni koji smatraju da je nedelja radni dan kao i svaki drugi, dok su drugi stava da niko ne treba da radi.

Neretko oni koji se zalažu za težak rad svih sedam dana u nedelju su po pravilu oni koji ne moraju da rade nedeljom ili praznikom. Poput predsednika Aleksandra Vučića koji je izjavio da “ne razume zašto bi nedelja bila neradan dan” i da treba da “radimo još više”.

Ništa novo za nekog ko povremeno sa prezirom i neskrivenom mržnjom gleda na radne ljude u Srbiji, iako on sam spada u mali broj privilegovanih ljudi koji su korisitili i koriste sve beneficije zaposlenih. Kada znamo da je kao narodni poslanik proveo više od 20 godina u skupštinskim klupama, jasno je da Vučić ne zna kako izgleda biti radnik u Srbiji, već samo kako izgleda biti zaštićeni radnik, sa svim prinadležnostima na maksimumu. A tu spadaju neradni vikendi i svi dani praznika, dodatno plaćanje ako se radi ovih dana ili noću.

No ostavimo sada predsednika koji iza sebe nema radnu karijeru i vratimo se ne temu, koja je kao i neretko do sada, u dobroj meri promašena. Ovo tvrdim kao neko ko je izborom profesije radio svaki od 365 dana godišnje. I pre i popodne i imao prepolovljene neradne dane tokom praznika. radio sam i nedeljom, i prvog januara ujutro, i za Badnje veče, za Božić, Prvi maj, Uskrs, Dan državnosti, noću…Sve. I nikada nisam dodatno zaradio.

Neradna nedelja je plod zajedničkih interesa sindikata i crkve i postoji kao dan za odmor, koji se provodi sa najbližima, porodicom i prijateljima. Matematički rečeno jedna sedmina i to zaista nije puno.

Ipak, svet nikada nije bio jednobrazan, a život ne dopušta “konačna rešenja”, pa je tako i sa nedeljom.
Sa ili bez polemike, u socijalizmu ili divljem kapitalizmu nedelja je već radan dan. Svake nedelje rade brojne službe: elektrodistribucija, vodovod, grejanje, dežuraju bolnice, rade ugostiteljski objekti, gradski prevoz, mediji…… Angažovana je prava armija radnika koji obezbeđuje da sve funkcioniše i kako bi veliki broj ostalih moguli da uživaju i normalno funkcionišu.
Tako da nema ni govora o neradnoj nedelji. Ono o čemu je potrebno i neophodno polemisati jeste pitanje mere rada i plaćanje za delanje nedeljom i praznicima.

Godinama smo svedoci da brojni trgovci rade mnogo za izuzetno male nadnice. Za njih ne postoje slobodna subota ili nedelja, kao i jednosmenski rad, već samo rad i rad, bez prilike da imaju dan za sebe i svoje.

Za te ljude ne postoje ni dodatno plaćanje za rad neradnim danima. Iako je Zakon o radu “neprijateljski” raspoložen prema radnicima, ne isplaćuju se ni minimalno uvećane prinadležnosti.
Ako bi pogledali u evropsko dvorište kome stremimo videli bi da se rad nedeljom u dobrom delu Kontinenta svodi na osnovne servise, ugostiteljstvo i medije.

Postoji limit u broju nedelja koje se mogu raditi, a plaćanje jačih dnevnica dodatno stimuliše radnike koji žele da dodatno da zarade. Videlo bi se veoma brzo kako naši „lenjivci“ se pretvaraju u motivisane radnike. Pitanje mere i poštovanja radnih prava i efikasnosti sistema jesu teme, a ne radi/ne radi, lenjost/vrednoća.

Ipak, sve ovo kao da ne dotiče većinu građana koji smatraju da zadovoljavanje njihovih potreba, važnije od potreba i prava drugih, manje privilegovanih. Kao da npr. kupovina patika mora da bude nedeljom u devet uveče, kao da nedeljom ne može da se prošeta nekoliko stotina metara i ode do dežurne prodavnice ili apoteke. To je valjda veliki napor.

Svi ti kao da previđaju da je u današnjem svetu većina zaposlenih u uslužnom sektoru i da su usluge koje nude, potrebne građanima van standardnog radnog vremena.

Zašto onda ne bi kompletna državna administracija radila makar u dve smene, jer svi znamo koliko brzo i lako se rešavaju adminstrativni problemi u Srbiji. Neretko je potrebno uzeti jedan ili više slobodnih dana da bi se dobila usluga “poreskog, katastra, gradskih sekretarijata, javnih preduzeća…”.
Zašto banke ne bi radile dvosmenski, kao tržni centri do 21 ili 22 časa kako bi građani mogli da urade potrebno. Za mnoge koji ne mogu da tek tako uzmu slobodne dana vikend je jedini mogući termin da “završe posao”.

Zato bi većina građana rukovodeći se demagoškim porukama o radu, mogla da se nađe u istom kolu, da rade u dve/tri smene sedam dana u nedelji, gde bi 24/7 bio jedini model.

A porodica, privatan život, prijatelji i druga životna zadovoljstva, neka se strpe, dok se radi bez prestanka za isti novce.

Da li ste sigurni da to želite?