Spajanje nespojivog, koje jeste ponekad pionirski, ali češće Sizifov posao, i istrajavanju na nemogućem, levitirajućem modelu bez konkretnih konačnih rešenja su nešto što nas prečesto može opisati.

Kao odsustvo želje da se bude praktičan, da se sebi olakša, da se uspostavi sistem vrednosti i na kraju krajeva da se bude realan.

I to je vidljivo svuda bez obzira na važnost. Bilo da se radi o spoljnoj, unutrašnjoj politici, društvenim normama ili jednostavno kalendaru odnosno merenju vreme.

Paradoks koji počinje već svakog prvog januara i ponavlja se već decenijama, a za koji je zalužna Srpska pravoslavna crkva.

U pitanju su proslave praznika Nove godine i Božića koje se gotovo ekskluzivno, samo u Srbiji obeležavaju po različitim kalendarima.

Kao što svi znamo Novu godinu slavimo i svakodnevni život planiramo prema Gregorijanskom kalendaru, dok se Božić obeležava po Julijanskom.

Podsetimo Julijanski kalendar je dobio ime rimskom caru Juliju Cezar i nastao je 45. godine pre nove ere, a sve pod uticajem kraljice Egipta, Kleopatre, a po matematičkom obrascu njenog podanika i astronoma iz Aleksandrije, Sosigena.

Gregorijanski kalendar je dobio ime po papi Grguru XIII koji ga je uveo papskom bulom 1582. godine. Nastao se sa ciljem da se kalendar sinhronizuje sa godišnjim dobima i smanji višak od 11 minuta godišnje koliko ima obračunavanje po Julijanskom.

U pitanju su prevashodno bili praktični razlozi kako svetovni tako i duhovni.

Međutim, iako živimo po Gregorijanskom kalendaru, kada dođe do crkvenih praznika on naprasno postaje jeretički.

U toj meri da neretko vernici SPC sa prezirom i nipodaštavanjem gledaju na proslavu „katoličkog“ Božića 25. decembra, a ispoljavanjem mržnje čine sve, samo ne bogougodno delo.

„Pravoverni“ previđaju činjenicu da osim „mrskih“ katolika, Gregorijanski kalendar poštuju i protestantni, ali i da „braća“ pravoslavci poput Grka, Rumuna, Bugara slave Božić 25. decembra.

Istini za volju, pomenuti pravoslavni puk poštuje još precizniju verziju kalendara koju je, gle opet paradoksa napravio jedan Srbin.

Radi se o slavnom naučniku Milutinu Milankoviću koji je te 1923. bio profesor Nebeske mehanike na Beogradskom univerzitetu.

On je na molbu tadašnjeg vaseljenskog patrijarha Milentija IV ali i ministra vera Kraljevine Srba Hrvata i Slovenaca Ljuba Jovanović, napravio novi kalendar, uzimajući kao osnovu Julijanski i izračunao najprecizniji kalendara na svetu, precizniji i od Gregorijanskog.

Rezultat Milankovićevih proračuna bio je kalendar koji kasni samo jedan dan na svakih 28.800 godina, dok na primer još uvek svetski priznat Gregorijanski kalendar, kasni dan na svakih 3.280 godina. Dovoljno da Srbija nestane i vaskrsne nekoliko puta, a da kalendari i dalje ostanu sinhronizovani.

Pomenuti kalendar je usvojen, ali računanje vremena po najpreciznijem kalendaru nije započelo ni skoro 100 godina kasnije. Razlog je odluka Arhijerejskog sabora Srpske pravoslavne crkve koje je septembra 1923. u Sremskim Karlovcima ubedljivom većinom glasova (18:3) usvojio novi kalendar, ali je sprovođenje odloženo za vreme „kada reformisani kalendar prihvate i primene i sve ostale pravoslavne crkve“.

To i takvo „principijelno“ prihvatanje traje do danas, a u SPC-u ni ne pomišljaju da promene nešto, držeći se nepreciznog kalendara kao da ga je napravio Isus Hrist, neki od apostola ili u najmanju ruku jedan od brojnih svetaca, a ne rimski car na nagovor kraljice Egipta.

Sakrivena iza levititrajuće, a u suštini negativnog stava prema promenama začetim pre 100 godina, SPC ne nudi odgovore zašto insistira na ovom kalendaru, umesto da prihvati najprecizniji. I ne samo to, već i kalendar koji je izračunao Srbin, vernik SPC-a. Nešto čime bi se svako ponosio a ne ignorisao.

Umesto realnost, zdravog razuma i malo nacionanog ponosa deluje kao da je Kleopatra, kao i Cezara omađijala i generacije zaposlenih u SPC-u, koji su odlučili da sve ignorišu, ostavljajući svoju pastvu da se snalazi.

A dokle god je tako, slavićeno i tamo i vamo, odnosno ni tamo ni vamo, a stvari ćemo rešavati tako što ih ne rešavamo.