Foto: Pixabay / mhouge

Ministar je naveo osam oblasti koje će se reformisati uz pomoć Evropske unije – tržište energije i transporta, sektorski razvoj, poslovni ambijent i borba protiv sive ekonomije, istraživanje, razvoj i inovacije i digitalna ekonomija, trgovinske reforme, obrazovanje, tržište rada i socijalna zaštita. Nigde se, ni kao nagoveštaj, ne pominje najvažnija strukturna reforma – izlazak države iz privrede. To, inače, figurira kao ključni zahtev Evropske unije, ali i drugih međunarodnih (ekonomskih i finansijskih) partnera. Taj zahtev uvek prati upozorenje da su državna/javna preduzeća u Srbiji leglo korupcije, javašluka, partijskog zapošljavanja, niske efikasnosti, gubitaka, voluntarističkog trošenja budžetskog novca… i da značajno utiču na slab privredni rast.

Političari u Srbiji uporno čuvaju državnu privredu jer najviše koristi od nje imaju oni dok celo društvo i država imaju samo štetu.

Eto, na primer, Telekom Srbija. To preduzeće u kome je država apsolutni većinski vlasnik, bilo je ovih dana u žiži interesovanja javnosti zbog nekih intrigantnih poslovnih poteza (akvizicije Kopernikusa, najava kupovine albanskog Telekoma i otpuštanje dela zaposlenih) koji treba da sugerišu razvojnu strategiju kompanije. Državni zvaničnici hvale se da je ta firma lider u regionu.

Evo, recimo, kako izgleda samo jedna paralela između Telekoma i Telenora u Srbiji.

Svaki zaposleni u Telenoru pravio je 2017. godine dobit od 11.568.320 dinara a svaki zaposleni u Telekomu pravio je dobit od 1.858.244 dinara.

Zašto je tako velika razlika? Znači li da u Telekomu ima manje znanja, sposobnosti i veština?

Voleo bih da znam, a mislim i šira javnost, ko su danas strani partneri s kojima Telekom sarađuje. Moja kompanija sarađuje s najvećim svetskim firmama. To nije samo odnos „prodaj-kupi“, nego mnogo dublja saradnja u razmeni znanja, tehnologija, organizacije. Značaj ličnog kontakta, to će vam reći svaki moj kolega, je od neprocenjive važnosti za tržišno pozicioniranje kompanije i njenog biznisa. Voleo bih da negde vidim od koga uči menadžment Telekoma (ili EPS-a), gde stiče znanja, s kojim kolegama se druži i iz kojih svetskih kompanija, gde putuje, zna li engleski jezik, ko uči mlade ljude u Telekomu (EPS-u)?

Možda su ova pitanja nevažna za prosečnog čitaoca. Ali, verujte, za poslovnog čoveka (bio on biznismen ili menadžer) mnogo je važno ko su mu prijatelji u velikim svetskim kompanijama, bankama, konsultantskim firmama, naučno-istraživačkim institucijama.

Za početak prvi korak u reformi državnog sektora privrede je prodaja bar polovine vlasništva u kompaniji, ali tako da kupac ima pravo da njome upravlja. On će svakako bolje voditi firmu nego menadžment koji je, na primer, u EPS-u postavila Vlada, odnosno vladajuća partija.

Ako već država neće (mada će na kraju ipak morati) da privatizuje državna/javna preduzeća neophodan sastojak reforme državnih preduzeća mora da bude promena menadžmenta. NJih bi morali da vode najbolji strani menadžeri koji će imati basnoslovno velike plate, plus godišnji bonus od tri-četiri miliona evra. Naravno, pod uslovom da kompanija pravi iznadprosečni profit.

Ipak, konačno rešenje za državnu privredu je privatizacije. Srbija ne bi smela da upadne u scenario političara čiji je omiljeni izraz bio „sve za državu, ništa van države, ništa protiv države“.

Bio je to Benito Musolini.