Đavolji pakt 1Foto: Pixabay/Mhouge

Nažalost, ne mirisom poljskog cveća.

Mnogi građani opijeni su zavodljivom ideologijom u koju su se utapali decenijama posle Drugog svetskog rata, ali i alkoholnim pićima (rakija, brlja, konjak, vinjak, votka…) koja se u Srbiji danas toče liberalno u vreme nerada i neaktivnosti samoizolacije.

Ovi drugi, građani na vlasti, opijeni su novostečenim moćima, dobijenim u vanrednom stanju i vanrednim merama, da uskraćuju osnovne slobode stanovništvu, da u skaradnim javnim izlivima ljubavi i emocija, zbog viših ciljeva, prekoravaju i plaše svoje podanike, busajući se u prsa kako to još nije ništa, videće svi svog boga.

Ali, čini se, da je ovima u vlasti najjači opijat to što su sami sebi omogućili da raspolažu državnom kasom, drugim rečima – našim parama, bez ikakve samokontrole i nezavisne institucionalne kontrole, praveći troškove kao što pijan pravi račun bez krčmara.

Jedni, koje je moć opijanila, na televizijama najavljuju da neće smanjivati penzije i plate državnih nameštenika, za koje znamo da prevazilaze svaku meru i u uslovima normalne ekonomije, endemski problem broj 1 postsocijalističkih privreda gde je država najveći ekonomski činilac i talac partija na vlasti.

Drugi, koje su opijanila obećanja, ispred ekrana tapšu sa suzama u očima velikodušnosti vlastodržačkog paternalizma jer će da ušićare i kupe još neku flašu rakije i piva i da se još više napiju, milujući rumene snove.

Kako mogu vlasti u Srbiji da ne smanje penzije i državne plate u oštroj recesiji, kada su sve okolne države primorane da to rade? Pa jednostavno, objašnjavaju nam, „Srbija ima kapacitet da se dodatno zaduži“. Aaaa, e onda je to u redu.

Znaju svi ti Josipovi i Slobini učenici da su krediti, koje je država uzela, nešto što nema potrebe da se vraća, kao što su plate u socijalizmu džeparci koje vlastodršci daju „radnim“ ljudima i građanima u zamenu za slobodu, bez potrebe za nečim tako prozaično nehumanim i kapitalističkim kao što je produktivnost.

I svi su srećni – i „deca“, i zabrinuti tata i invertna mama, srećni su i plemenski vračevi i ekonomski nadrilekari, sve Proke Pronalazači i Grunfovi makroekonomije s planovima preporoda iscrtanim dečjim krejonima, otvarajući usta da posegnu za državnom sisom i napiju se još malo više.

Oseća se opšta radost u vazduhu, dodatno podstaknuta bolešću i smrću drugih oko nas, što je uvek psihološko olakšanje.

Raspust, raspust…, otvorimo još jedan plastični dvolitrak piva, uvedimo još jedan red vanrednih mera, pošaljimo još poverljivih ljudi sa torbama i kesama punih gotovinom da kupuju respiratore na globalnom crnom tržištu, što da ne, valjda neće da se lično okoriste od toga, bilo bi stvarno bez veze.

Svako poslepodne u 18 sati sav se narod spontano hvata u kozaračko kolo ispred televizora sa konferencijom za novinare, pijani od alkohola, sreće i oslobađanja od odgovornosti.

Zatvoren u stanu, između telefonskih i video poziva kojima se borim da izgubim što manje, da ostvarim nešto prihoda u ovom vremenu i pripremim poslove za vreme kad sve ovo prođe, kao deo trezne i odrasle Srbije, pratim s nevericom i gnušanjem šta nam se dešava.

I strepim.

Jer znam da krediti moraju kad-tad da se vraćaju.

Jer znam da posle pijanstva dolazi teška glavobolja.

Jer znam da je prodaja ličnih sloboda za crkavicu i nezasluženo izdržavanje nečasni đavolji pakt koji neće voditi u dobrom pravcu, kao što nije vodio u prethodnih 75 godina.