Kome nema spasa 1Foto: Pixabay/Mhouge

Ovako su lekari opisali borbu za život jednog ovdašnjeg velikana koji je, nažalost, umro.

Sve češće razmišljam kako se država trudi i preduzima (kao lekari) sve mere da pomogne preduzećima, ali slaba vajda. Smrt mnogih preduzeća je neminovnost ove godine. Država misli da za mnoge firme, naročito male, još ima nade pa se trudi da im doturi dodatnu dozu adrenalina ili da pokuša elektroškovima da ih razmrda.

Tako razumem najnoviji paket državne pomoći u koji je spakovano nekoliko stotina miliona evra. Ima u tome marketinga i sakupljanja političkih poena. Ima i lobiranja pojedinih privrednih udruženja.

Ima i namere Vlade da pomogne malim preduzetnicima. Međutim, po onome što vidim, prateći dešavanja na tržištu i u bankama, bojim se da mnogima nema pomoći. Kriza, kao i tržište, prave selekciju bez milosti.

Ako si uljuljkan, ako spavaš, ako živiš od stare slave, ako si se predao – nema ti spasa. Godinu dana pod pandemijom pokazalo je ko može da preživi.

Čini mi se da treći paket državne pomoći deluje kontraproduktivno – stvara zavisnike od državnog adrenalina. Ko se nije do sada prešaltovao, a dva puta je iskoristio pomoć države, tome više nema spasa.

Banke u jednoj evropskoj državi postigle su prećutni, indikativan konsenzus o kreditnoj politici prema privrednim subjektima za naredni period. Svaka firma koja traži kredit (bilo koje vrste) a prošle je godine imala pad prihoda veći od 60 odsto – neće ga dobiti.

Kao kriterijumi za ocenu kreditne sposobnosti koriste se finansijski rezultati, redovnost otplate kredita i ukupna slika klijenta. Podvlačeći crtu na 60 odsto bankari daju do znanja šta misle o šansama za preživljavanje naših preduzeća i sugerišu nekima od nas da su im biznis izdahnuli na tržištu.

Nastojanje Vlade da među merama pomoći zadrži jemstva (garancije) za kredite koje privrednici uzimaju kod poslovnih banaka smatram pogrešnim jer samo uspavljuje vlasnike preduzeća i drži ih u uverenju da će spasiti nešto što se spasiti ne može.

Ne sumnjam da će takvih preminulih firmi u Srbiji biti mnogo među onima koje su već dva (ili tri) puta primili državnu (finansijsku) infuziju.

Ta infuzija dala je vlasnicima ali i radnicima lažnu nadu, navukla na preveliku „dozu“ pogrešnog leka, uspavala ih i ubedila da im više ne treba znanje i veština da bi njihov biznis opstao. Te moje kolege izgubile su osećaj kome da se obrate za savet šta i kako dalje da rade sa svojim biznisom.

Njima je država uništila imunološki sistem. Kod takvih samo novac više ne pomaže, bez obzira koliko je velika količina para koja stiže iz državnog budžeta.

Takvi će sutra kriviti Vladu što je prestala da im pomaže i teško će se pomiriti s činjenicom da im je posao propao zato što ih je Vlada navukla na pogrešan izbor terapije.

Dobra strana krize za nas privrednike je da nas je još jednom uverila da moramo brzo da delamo. Danas radiš jedan posao, odmah već sutra radiš drugi ako je prvi propao na tržištu. Bukvalno, u 24 sata donose se sudbonosne odluke, bacaju stari poslovni modeli i organizacione šeme i traže novi. Ako ne umemo sami da ih nađemo, pitamo (i plaćamo) one koji to znaju.

Nije slučajno u vreme pandemije i ekonomske krize bilo po nekoliko desetina i stotina milijardi dolara vrednih preuzimanja i merdžovanja najmoćnijih kompanija u svetu. Ključni razlog spajanja je podizanje kreditnog rejtinga da bi lakše dobili kredit za zauzimanje novog „komada“ tržišta i uvećanje biznisa.