Poguban model

Morao sam da citiram mog uvaženog kolegu Gorana Štroka. U samo jednoj rečenici krije se sva suština biznisa. Nema tu velike filozofije. Moraš u svemu da budeš najbolji.

Setio sam se te rečenice kad sam pročitao izveštaj jedne agilne, naše domaće, ekspertske organizacije iz Prokuplja koja je mudro analizirala 100 najvećih javnih nabavki u prošloj godini.

Inače, to istraživanje prošlo je nezapaženo u domaćoj javnosti, valjda zato što se najveći broj srpskih medija uređuje iz jedne kancelarije.

Dakle, kod nas važi pravilo Gorana Štroka, ali obrnuto – ni u čemu ne moraš da budeš najbolji da bi pobedio (na tenderima koje raspisuje država).

Dovoljno je da budeš blizak s visokim funkcionerom vladajuće partije, ministrom, premijerom ili predsednikom države i uspeo si u biznisu.

Podaci objavljeni u ovom istraživanju to nedvosmisleno potvrđuju, delujući istovremeno zastrašujuće i opominjuće.

Ukupna vrednost 100 najvećih javnih nabavki prošle godine iznosila je 820 miliona evra.

Prosečan broj ponuđača bio je – 1,34 a s jednim ponuđačem sprovedeno je tri četvrtine (75) postupaka. Jedna firma zaključila je pet od 100 najvrednijih ugovora čija je vrednost 71,4 miliona evra. A najvredniji ugovor bio je 65,7 miliona evra i imao je samo jednog ponuđača.

Naveo sam detalje iz istraživanja da bih potkrepio tezu kako se radi o ozbiljnim poslovima i ozbiljnoj količini novca koje su državni organi i institucije naručivali i potrošili.

Bitno je da se ne zaboravi najvažniji podatak, da je to novac poreskih obveznika, što znači da su državni organi u obavezi da s njim postupaju skrupulozno i transparentno.

Šta mi svi ovi podaci govore kao poslovnom čoveku, kako vidim ovakav model javnih nabavki i kako se njegovi efekti reperkutuju na privredu?

Prvo što upada u oči, to je korupcija. Sistemska korupcija. Da bi sistemska korupcija mogla nekažnjeno da funkcioniše vlast je morala da eutanizuje Upravu za javne nabavke i Republičku komisiju za zaštitu prava u postupcima javnih nabavki, institucije koje su zamišljene da u demokratskom društvu i zdravom poslovnom ambijentu brinu o valjanosti javnih nabavki.

Njihovo obesmišljavanje otvorilo je put vrhunskoj političkoj korupciji i zagađivanju poslovnog okruženja. Sistemska korupcija jedan je od razloga zašto građani ostaju siromašni.

A posledice po privredne subjekte su nesagledive i nepopravljive. Dve najkrupnije posledice po privredu Srbije su uništavanje konkurencije i konkurentnosti.

Uništavanjem konkurencije stvoren je ambijent bez takmičenja koje je potrebno da bi pobedio najbolji ponuđač (najbolji odnos cene, kvaliteta i roka). Ceh plaća ogroman broj preduzetnika koji nisu bliski vlasti.

Uništavanjem konkurentnosti šalje se poruka preduzećima da ne moraju da se trude i grade svoju takmičarsku sposobnost jer se unapred zna da će na svakom tenderu kad država naručuje neku nabavku pobediti preduzeće-miljenik vlasti.

Taj destimulišući moment je nešto najcrnje što može da zadesi kompaniju jer njen vlasnik (akcionari), menadžment i radnici gube motiv da rade bolje, više, kvalitetnije, pametnije kako bi se takmičili i pobeđivali.

To je model po kome država uništava najbolje i stimuliše najgore. A ti najgori nikad se neće truditi da postanu najbolji jer znaju da dok je ove vlasti oni će dobijati poslove koje naručuje država.

Tako država postaje promotor najgorih vrednosti u privredi i stvara sistem u kojem se najgori nagrađuju novcem svih građana. Bojim se da bi taj model mogao opstati i kad ova vlast bude zamenjena.