Sećam se

Tako se nekako ugledni srpski biznismen i moj kolega Zoran Drakulić, predsednik srpskog poslovnog kluba Privrednik, obratio prisutnim novinarima pre neki dan na 14. tradicionalnom letnjem prijemu Kluba.

„Od trenutka kada ste me pozvali da se obratim i govorim na ovom prijemu i pošto su to čuli moji saradnici i neki drugi, prva rečenica koju su mi uzvratili bila je: ‘Pa zar kod tih tajkuna’. Tako je, šta ćete. U Srbiji uvek postoje ljudi koji misle da su domaći biznismeni tajkuni a da neki drugi biznismeni prave napredak i progres u državi. Ja ne mislim tako“.

Tako sam nekako zapamtio da je na letnjem prijemu Privrednika govorila Zorana Mihajlović, potpredsednica Vlade i ministarka saobraćaja i infrastrukture. I poradovao se da najzad ima bilo ko iz vlasti, pa makar i s malo političke moći, ko o domaćim biznismenima ne razmišlja kao zlim tajkunima.

Slušajući predsednika Kluba i potpredsednicu Vlade te večeri u bašti kluba Privrednik setio sam se dva detalja.

Još 2003. godine moj uvaženi kolega Miroslav Mišković, vlasnik Delta holdinga, na godišnjem skupu s poslovnim partnerima na Paliću otprilike je rekao (prema izveštajima medija) da „stara vlast, nova vlast, bilo koja vlast mora da zna da nema bolje privrednike, poslovne ljude od nas. Možda ona želi nekog Bila Gejtsa, ali ga nema, na žalost. Nego ima nas. A mi treba da znamo da nemamo bolju vlast od ove koju imamo. Možda želimo bolju, ali je nemamo“.

Drugi detalj je, čini mi se, iz februara – marta 2010. godine. Svetska ekonomska kriza udarala je tada po Srbiji svom žestinom. Svako od nas privrednika gledao je kako da spase svoju kompaniju, ali ni jednog trenutka nismo zaboravili na opšti interes. Poslovni klub Privrednik, a posebno Miša Beko bio je, ako se dobro sećam, inicijator novog društvenog dogovora. Novinari su taj dogovor nazvali „trojni pakt“ države, biznismena i sindikata a njegov cilj je bio pokušaj prevazilaženja krize. Na jednom zatvorenom sastanku ponudili smo premijeru Cvetkoviću da prebacimo naš menadžment u neuspešna državna preduzeća i spasimo ih propasti, a zauzvrat smo tražili da se izraz „tajkun“ pretvori u pojam savesni domaći kapitalista. Linija razdvajanja savesnih domaćih kapitalista u odnosu na one koji treba da nestanu sa ekonomske scene, koji su u srpsku ekonomiju došli iz špekulativnih razloga i koji su kupovali preduzeća da bi im prigrabili imovinu treba da bude da li je neko doprineo ekonomskoj efikasnosti firme i da li demonstrira socijalnu odgovornost.

Bilo je to vreme populizma. Umesto društvenog dogovora, vlast je nastavila da nas, biznismene, okrivljuje za loše ekonomsko stanje države.

Elemente tog populizma čuo sam, nažalost, pre neki dan i u govoru potpredsednice Vlade Zorane Mihajlović. Koliko me je obradovala njena izjava da ne pripada onom delu političke elite i srpskog društva koje biznismene smatra tajkunima, toliko mi je zasmetala njena poenta da su „neki privrednici mislili da su jači od države“. Svima nama, koji smo se to veče osećali kao domaćini, bila je to jasna poruka. Ni pokušaj finalnog reteriranja, pozivom „da to ostavimo iza nas“, nije me ubedio da Zorana Mihajlović misli iskreno.

Petnaest godina posle Miškovićeve parabole o srpskom Gejtsu i deset godina posle pokušaja socijalnog pakta, vlast ne propušta priliku da nam nepotrebno poruči kako je jača od svih nas.