Strah i dogme

Još nismo faktički ni izašli iz pandemije, koja je stavila na preispitivanje mnoga pravila, dogme i uvrežena mišljenja a nad svetom se nadvija pretnja globalnog rata.

Da li sve što smo dosad znali o ekonomiji i radili u skladu s principima tržišta treba odbaciti jer dolazi vreme ratne privrede? Sugestije na tu temu, poput krstarećih raketa, stižu iz doktrinarnih političko-ekonomskih krugova koji samo čekaju priliku da ponude komandnu privredu kao spasonosno rešenje.

I kod nas u Srbiji takav model bi se svideo većini političkih vođa i naroda. Jak je to, skoro neodoljiv, zov melting pota kontrole i egalitarizma.

Otuda nije ni čudo da se na premisama satkanim od emocija (ljubav i žal za prošlim vremenom) podgrevaju stare i ofucane ekonomske dogme i olako odbacuje dokazani ekonomski sistem.

Zdravstvena kriza otvorila je široku debatu o postpandemijskom dobu i neophodnim transformacijama tržišta, izgledu i ulozi kompanija u društvenom okruženju, faktorima proizvodnje, promeni odnosa proizvođača i kupca.

U dosadašnjim raspravama, čini mi se, nije doveden u pitanje osnovni pravac tog novog/starog modela kapitalizma čije konstante ostaju privatna svojina, preduzetništvo i tržište. Strah nekih mojih kolega od uspostave socijalističke dogme u Americi i na globalnom nivou smatram preteranim. Tržišnu ekonomiju neće poremeti ni rat koji Rusija vodi protiv Ukrajine u Ukrajini.

Strahovi su veliki, neki su i opravdani. Mnoga tržišta biće devastirana, mnogi poslovi postaće nepotrebni, biće mnogo ugašenih radnih mesta, moguće je da će porasti siromaštvo a činjenica je i da ćemo mi poslovni ljudi svi redom platiti cenu ruskog napada na Ukrajinu, puno firmi će bankrotirati (zbog nestašice energenata ili zatvorenih tržišta), samo će se retki srećnici provući „ko pas kroz rosu“.

I pored svega toga ne verujem u osnaživanje stare dogme po kojoj proizvodnja ima primat nad trgovinom. Tačno je da postoji globalna nestašica pojedinih roba, sirovina i komponenti izazvanih kidanjem lanaca snabdevanja, ali tvrdim da je i dalje lakše proizvesti neku robu nego ga prodati. Pandemija je pokazala da nije problem proizvesti (ako ne u Kini onda u vlastitoj zemlji), ali da jeste problem doturiti robu do finalnog potrošača.

Iako je nastala pomama za naftom i gasom i dalje ne verujem u dogmu da sirovine postaju „zlatna moneta“ na kojoj se pravi ekstraprofit kao što je to bilo pre 100 godina. Nemoguć je globalni barter aranžman u kome države među sobom razmenjuju naftu za pšenicu, ili soju za litijum. Na ceni će u bliskoj ali i daljoj budućnosti biti proizvodi i proizvođači koji su sposobni da finalnom proizvodu dodaju vrednost.

Mislim da neće „piti vodu“ ni stara dogma kako ne možemo bez fosilnih goriva. Trajaće duže i neće biti jeftino ali svet neće odustati od prelaska na obnovljive izvore energije. Loša vest za ljubitelje domaće ekonomske „klasike“ – neće se ponovo voziti „stojadin“ već VW ID3.

Ne verujem ni u dogmu da će strani investitori spasiti države kao što je Srbija. Lokalizacija privrede, proces započet u pandemiji, mogla bi se nastaviti i produbiti pojačavanjem sankcija Rusiji, što bi na kraju moglo dovesti do zabrane uvoza ruske nafte. Bude li Srbija prinuđena da prihvati sankcije, šta će joj vredeti Rafinerija i Petrohemija.

Krize su prilika za propitivanje ekonomskog modela u okviru demokratskog sistema. Na stalnom preispitivanju, poštujući osnovne temelje, kapitalizam opstaje ovoliko decenija kao superioran model jer je u skladu sa životom. Bilo je pokušaja, ali niko još nije osmislio bolji sistem.