Izjednačavanje uspeha sa novcem posledica je uskog socijalističkog shvatanja načela ograničenog dobra („zero sum game“) u ekonomiji i životu, koje je 70-tih godina prošlog veka uspešno demistifikovao pokojni analitičar jugoslovenskog samoupravljanja sociolog Josip Županov.

Dakle, suština je u tome da ukoliko je kolač koji se deli ograničen, sposobnost uzimanja većeg parčeta definitivno je pokazatelj uspeha, čak i ako je uvek nauštrb ostalih, čiji su parčići proporcionalno manji. Ovaj model, koji je zaživeo i koji je uspešno primenjen u Titovoj Jugoslaviji, vodi parazitizmu i kleptokratiji – suštinskim pokazateljima komunističkog društva i privrede.

Za razliku od ovog shvatanja, u Srbiji se do pobede komunizma tradicionalno uspeh merio autonomijom, nezavisnošću od spoljnih uticaja na život. Svejedno da li su ti uticaji okupator, domaća država, ideologija, privredni ciklus…

Takvo tradicionalno shvatanje stvorilo je društvo čija su osnova bili seljaci sa relativno malim imanjima, ali u sopstvenom vlasništvu i velika klasa zanatlija-privatnika koju je komunistička Revolucija 1944-46. potpuno izbrisala i koji se vraćaju u srpsko društvo tek kratkotrajnim razmahom privatnog preduzetništva početkom 90-tih godina prošlog veka s reformama Ante Markovića.

To tradicionalno shvatanje uspeha danas je postalo preovlađujuće stanovište među privrednicima u Srbiji i ono se poklapa sa svetskim trendovima zasnovanim na razmišljanju ekonomskog mislioca Nikolasa Nasima Taleba, autora koncepta antifragilnosti, te pobornika pravedne raspodele rizika i profita.

Naravno, za nezavisnost kao ključ uspeha, neophodan je novac, ali je važno istaći da količina nezavisnosti ne raste obavezno linearno sa količinom novca koju neko ima. Na primer, ako neko ukrade novac, povećao je količinu novca koju ima, ali je postao manje nezavisan, jer rizikuje da ga policija uhapsi. Isto tako, ukoliko neko provodi suviše vremena na poslu zaradiće više, ali mora više da se osloni na druge ljude u vaspitavanju svoje dece, koji (po definiciji) to rade manje dobro od roditelja, jer nemaju isti rizik, a to nikako nije nezavisnost.

Za nezavisnost je zapravo neophodno da ljudi imaju sposobnost da zarade novac u raznim uslovima i u raznim prilikama, a manje da imaju (poseduju) novac u velikim količinama. Srpskom seljaku u 19. veku novac je bio relativno nepotreban, ali mu je bilo važno da ima zemlju i porodicu s kojom bi bio u stanju da zadovolji svoje potrebe. Za zanatliju je neophodno da ima zanat koji mu omogućava da zaradi dovoljno novca za svoje potrebe.

Drugim rečima, za uspeh u životu tok novca je mnogo važniji nego količina novca.

Osim sposobnosti zarađivanja novca, potrebno je da čovek pravilno odmeri svoje potrebe za njim. Ne treba smetnuti s uma da potrošnja jede zaradu, a da štednja omogućava da se zarađuje više kroz ulaganja, investicije. Dakle, potrebno je više zarađivati i štedeti a manje trošiti. Najveći broj velikih i ozbiljnih srpskih biznismena i preduzetnika koje poznajem tako se ponašaju – neuporedivo više novca koji zarade štede i investiraju u širenje posla, a manji deo troše. Niko od njih uspeh ne meri količinom para koju ima nego svojom nezavisnošću od spoljnih faktora i pametnim trošenjem.

Kako se zarađuje novac?

Novac se zarađuje tako što svojim radom uspevamo da stvorimo što više vrednosti u svim životnim uslovima.

Kako se štedi novac?

Tako što trošimo manje nego što zaradimo.