Vlasnik škole finansira decu s 50 odsto školarine, mesečno daje svakom đaku po 200 evra stipendije.

Srbija ima veliki problem sa znanjem. Ili obrnuto, neznanjem.

Državni obrazovni sistem je u velikoj krizi. Trom je i korumpiran.

Među nama tvrdokorno opstaje uverenje da je bolje da se država bavi obrazovanjem nego privatna inicijativa. To je, sudeći po obrazovnom sistemu Srbije, potpuno pogrešno uverenje. Ne vidim ni jedan argument da država treba da se bavi školstvom, a da to ne može uspešno da radi privatna inicijativa.

Obrazovanje je problem koji nije rešen ni na globalnom nivou, a kamoli u Srbiji. Znamo li, kao država, šta su ključne veštine i znanja za ljude 21. veka? Naši političari nemaju znanja da o tome razmišljaju i prave strategije. Fleksibilne preduzetničke strukture to mogu da reše pre nego veliki tromi i korumpirani državni sistemi.

Poznati su nam primeri s najboljih svetskih univerziteta, a ta praksa počela je da postoji i kod nas, da se kompanije utrkuju u nuđenju stipendija talentovanim studentima. Istu praksu primenjuju i košarkaški klubovi kad stipendiraju talentovane srednjoškolce. Čist preduzetnički pristup.

Iako je to odlična stvar, mislim da je podrška mladima u srednjoškolskoj i fakultetskoj dobi zakasnela. Finansiranje vaspitanja dece treba da počne još ranije, od osnovne škole. Tada se izgrađuje ličnost, tada se podstiče kreativnost. Zato je važno napraviti dobru osnovnu školu. A nju može da napravi privatna inicijativa.

Kod nas ima još jedna pogrešna predstava. Da je privatna inicijativa samo zainteresovana za profit a da je država plemenita. To nije tačno. Prvo, svedoci smo koliko je država (ne samo u obrazovanju) korumpirana. Plemenita može biti i privatna inicijativa. Podsetiću da su Beogradski univerzitet sagradili plemeniti ljudi – bogati industrijalci i trgovci kao darodavci i zadužbinari.

Dobra je investicija ulagati u obrazovanje dece. Smatram da tu treba da postoji čist preduzetnički pristup – razmišljati dugoročno i praviti kalkulisane rizike. Preduzetništvo je način rešavanja određenih problema, pa i problema obrazovanja dece, i nikako nije (kako se kod nas najčešće misli) samo jurenje para i profita i eksploatacija radne snage. Preduzetnik ne treba da ulaže u obrazovanje samo svog deteta, može da finansira školovanje ili napredovanje u veštinama mnogo nepoznate dece. Zato što on razume model ulaganja. Pri tom ulaganje u decu nije ograničeno samo na školu (obrazovanje i nauka) nego i na sport, umetnost…

Stipendiranje kreativne dece je investiranje u ljudski kapital. Ljudski kapital je jedno od merila Svetske banke kojim meri bogatstvo država. Ljudski kapital treba da bude najvažniji resurs Srbije.

Cilj preduzetnika nije da ulaganjem u obrazovanje dece zaradi pare. Nije ni da sa svojom školom servisira bogate. Znam da će mnogi reći da su privatne škole skupe i da samo služe za privlačenje dece imućnih roditelja. Javno pitam: zašto bi privatne škole služile samo za imućniju klasu u Srbiji? Zar preduzetnici-vlasnici škola ne mogu da budu donatori kao što su to bili industrijalci i trgovci u Srbiji pri kraju 19. i na počecima 20. veka? Mi u Srbiji lako se mirimo sa usudom da deca bogatijih i obrazovanijih imaju veće šanse da budu obrazovani i bogati. Ali, ne treba da se mirimo s tim usudom. Jer i deca iz skromnijih porodica prave velike iskorake u obrazovanju.

Ideja s privatnim školama i ulaganjem u obrazovanje dece nije ideja stvaranja društvene elite. Ideja je da čitavo društvo bude elita.