Foto: Pixabay / mhouge

Prvi dan svoje kampanje „Budućnost Srbije“ predsednik je napravio svinjariju koju mu mi poslovni ljudi nećemo zaboraviti i oprostiti. Predsednik je u Vranju, a njegova premijerka u Nišu, pokrenuo izgradnju jeftinih stanova za policiju i vojsku. U Vranju će u dve faze biti izgrađeno skoro 400, a u Nišu skoro 200 stanova. U celoj zemlji, navodno će biti izgrađeno 8.000 takvih stanova.

Neću da ulazim u polemiku da li je opravdano ili ne graditi takve stanove i da li ta kampanja liči na novo predizborno dodvoravanje predsednika i njegove partije biračima zaposlenim u oblasti bezbednosti.

Ono što je bio prst u oko domaćoj građevinskoj operativi je vest da će izvođač radova na izgradnji tih stanova biti turska kompanija „Tašjapi“, za koju predsednik tvrdi da će stanove izgraditi kvalitetno i pre planiranog roka. Citiram predsednika koji je rekao: „Izgradnjom jeftinih stanova gradimo budućnost Srbije“.

E, izem ti budućnost Srbije u kojoj nam Turci grade stanove.

Da se razumemo, nemam ništa protiv mojih kolega privrednika iz Turske. Nemam ama baš ništa protiv slobodne konkurencije, pa ko je najbolji neka pobedi na svakom poslu. Ali, ne mogu i neću da prihvatim činjenicu da moja država, mojim i novcem ostalih poreskih obveznika, direktno protežira i podržava inostranu konkurenciju. Sto puta do sada i predsednik i njegovi ministri i njegovi partijski poslušnici tvrdili su da su prethodne vlasti uništile srpsku građevinsku industriju. Eto, sad Aleksandar Vučić direktno satire domaće građevince. Ljudi razumite, nema budućnosti Srbije kad njen predsednik direktno uništava domaću građevinsku industriju. I ne samo nju.

Odlukom da stanove gradi turska kompanija samo se nastavlja potapanje i gašenje kompletnog domaćeg građevinskog sektora. Ovaj predsednik države doveo je Azerbejdžance, Turke, Kineze, Ruse na naše železnice i puteve tvrdeći da domaća građevinska operativa nije sposobna da gradi složene infrastrukturne građevinske objekte, tunele, mostove, metro… Sad predsednik tvrdi da domaći građevinci nisu sposobni da grade ni stanove. I ubeđuje nas kako se Turcima isplati da grade jeftine stanove u Vranju dovlačeći mehanizaciju s hiljadu kilometara udaljenosti, a ne isplati se domaćim firmama koje su stotinak kilometara udaljene od Vranja. Što se predsednik nije u Vranju raspitao gde su nadaleko čuvene vranjanske komšije iz Crne Trave i zašto su Crnotravci pobegli iz Srbije u Nemačku. Dunđeri iz Crne Trave su, instinktom preživljavanja, prvi prepoznali da u Srbiji nemaju budućnost. Nažalost, za njima sada kreću i druge profesije, ne verujući u „Budućnost Srbije“.

Kad već nema Crnotravaca, tu su drugi uspešni građevinski biznismeni koji imaju sve reference da kvalitetno grade stanove za policajce i vojnike u Srbiji. Primera radi, moj kolega Vasilije Mićić, vlasnik kompanije „Putevi Užice“, izgradio je „pola Sočija“ (600.000 kvadrata) za zimsku Olimpijadu, među kojima su i neki kapitalni objekti, a njegova firma u Rusiji ima veoma visok kredibilitet i mehanizaciju na kojoj joj mogu pozavideti mnoge velike građevinske kompanije.

Ne znam da li kolega Mićić ima slobodnih kapaciteta da se bavi takvim poslovima kao što je izgradnja 400 stanova u Vranju i da li bi prihvatio taj posao. Ali, znam da je posao predsednika Srbije, kad mu već kliču „Aco, Srbine“, da prvo pozove Vasilija Mićića i raspita se da li bi on gradio stanove za srpske policajce i vojnike. I tako pređe s reči na dela u oporavku srpske građevinske operative. A ne da jedno priča, a drugo da radi.