Foto: Pixabay/Mhouge
Učestale su besmislene, ”jake” i slatkorečive ankete. Valjda zbog letnje šeme. Među takve ubrajam i one tipa ”šta misle mladi, kolika treba da im bude plata”, ”koliko je građanima potrebno novca za idealan život” i ”šta misle čitaoci, koliko treba da iznosi minimalac”.
To nisu teme za razglabanje. Ekonomija je egzaktna nauka i u biznisu ne važi pravilo ”što je babi milo, to joj se i snilo”.
I ja bih voleo da imam profit 20 odsto (ne da bih kupio novu jahtu ili avion, kako se zlobno veruje) pa da mogu da širim posao, primam nove radnike i imam još veću kompaniju.
Nije dobro, pa čak ni na ovoj vrućinštini, da mediji šire iluzije, nezdrave ambicije, da pothranjuju snove o utopiji.
Sluđenom narodu samo još fali da se povodi za jeftinom demagogijom.
Plate nisu slobodno lebdeća kategorija koja zavisi od nečijih želja i snova.
A pogotovo ne od onih koji ”prodaju” ideološku maglu.
Mogu da delim (za plate) onoliko koliko je moja firma zaradila.
Ako dozvolim veće plate nego što su radnici proizveli onda profit pada a ja gubim interes da se bavim tim poslom i na kraju radnici ostaju bez radnog mesta.
Plate, ulaganje u razvoj, krediti i kamate, dobavljači, energija, davanja državi – to su troškovi poslovanja.
I kad sve te troškove stavim na papir ja ne mogu da se osvrćem na ”želje čitalaca” iz letnjih anketa o visini plata.
Bolje bi bilo za državu i društvo da ti koji prizivaju željene plate pokušaju da promovišu i neguju kult rada a ne samo kulturu prava radnika.
Jedina i nesporna istina je da radnička prava proizilaze iz obaveza, sposobnosti i odgovornosti radnika, a ne iz nečijih utopističkih želja.
Mediji, političke stranke, sindikati, NVO sektor i samozvani borci za radnička prava morali bi da se suoče s činjenicom da je niska produktivnost radnika u Srbiji glavni razlog koji sprečava rast radničkih plata.
Radnici koji ne proizvode više roba ne mogu ni da zarade više.
Zvanični podaci pokazuju da je godišnji prosek rasta produktivnosti u Srbiji 0,47 odsto.
Naš radnik zaradi 17,6 dolara po satu, hrvatski dva puta više, crnogorski i bugarski zarade 30 odsto više, dva radnika u Srbiji proizvedu za jedan sat robu koju u Rumuniji proizvede jedan radnik.
Dakle, ako neko u Srbiji želi minimalnu zaradu između 450 i 850 evra, ako mladi sanjaju platu od bar 850 evra i ako svaki četvrti građanin Srbije misli da mu mesečno treba između 2.000 i 5.000 evra za idealan život – onda neka se maksimalno potrudi da makar duplira svoju produktivnost na trenutnom radnom mestu.
Eto, na primer, mladi. Oni misle da treba da dobiju platu od 850 evra, a prihvataju da žive od državne (socijalne) pomoći i povremene zarade iz sive ekonomije.
Zašto niko ne kaže mladima da je nesrećna posledica takvog razmišljanja da nikada neće razviti veštine za posao i neće se obučiti da budu produktivniji i imaju veću platu.
Naravno, produktivnost zavisi od spremnosti vlasti da usvaja zakone i propise koje podstiču rast i inovacije u preduzećima, a kod radnika – učenje i produktivnost. Nema drugog načina za povećanje bilo čije plate.
Usput, pitam se zašto mediji ne naprave anketu koliko bi mi preduzetnici želeli da imamo profit.
Ne sumnjam da bi mnoge moje kolege navele brojku od 20-25 odsto.
To su samo želje.
Mi se retko javno žalimo.
Ako nismo zadovoljni zaradom mi inoviramo i širimo biznis.
Selimo poslovanje u druge privredne grane, druge gradove ili druge države.
To toplo preporučujem u radnicima.
A autorima ovih anketa predlažem da pre objavljivanja anketa zamole za komentar vlasnike kompanija u kojima rade i javno ga objave.
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
