Zahvalnost profesorki

„Verujem da svakom ozbiljnom srpskom domaćinu postaje muka od tog hvalisanja predsednika koji sve zna i o svemu govori“, izjavila je pre neki dan na stranicama Danasa profesorka Bogdanović povodom hvalisanja predsednika Srbije ocenama za položene ispite u nekoj opskurnoj školi.

Domaćin. Kako to gordo zvuči.

Domaćin je pojam koji je dugo godina bio proskribovan i proteran iz javne upotrebe. Prognali su ga komunisti govoreći o njemu najogavnije laži. Domaćini su partijskim dekretom bili proglašeni za kulake, antidržavne elemente, narodne neprijatelje, gulikože, izrabljivače, nemoralno bogate.

Sve što je mirisalo na domaćinsko, zatiralo se kao retrogradno i opasno po interese radnog naroda. A negovalo se rasipništvo i život na tuđ račun.

Nije ni čudno što nam je pola veka onako išlo i što se sistem, koji je ukinuo domaćine, na kraju urušio i nestao. Sve one osobine koje krase domaćine, taj naopaki sistem nije hteo da neguje i uzdiže.

Ali je zato slepo sledio i uzdizao jednog političkog „hazjajina“ čije osobine nisu imale ništa zajedničko sa etosom domaćina. Nažalost, mnogi i danas slave tog „domaćina“.

Bilo je kod nas, kad smo postali demokratsko društvo, pokušaja političke zloupotrebe domaćina, ali ta se praksa na sreću nije zapatila jer domaćin i politika se ne podnose. Domaćin nije politička kategorija, to je civilizacijska tekovina/vrednost koju ozbiljna društva neguju i podržavaju.

Kod nas se pojam domaćin najčešće upotrebljava i koristi za gazdu, zanatliju, trgovca, industrijalca, zemljišnog veleposednika a ne samo u klasičnom smislu domaćina u kući (takozvana glava porodice).

Domaćina/preduzetnika krase osobine i vrednosti na kojima počiva stabilnost slobodnog društva i vitalnost ekonomskog sistema. Domaćin/gazda je, prvo, slobodan čovek što uopšte nije zanemarljiva činjenica.

Domaćin je marljiv i radišan čovek koji prvi dolazi i poslednji odlazi s posla i kao takav služi za ugled svojim radnicima, poslovnim partnerima i naslednicima. Domaćin nije rasipnik nego štedljiv čovek koji troši samo ono što ima i zadužuje se samo kad mora, odnosno kad nema dovoljno sopstvenog kapitala da uveća posao. Pravi domaćin oduvek je skroman i tih građanin.

Njegovo bogatstvo manje je lično i njime se ne razmeće nego je više „na polzu“ društva. On se samo za „svoju dušu“ ponosi time koliko radnika zapošljava, koliko su oni zadovoljni i koliko poreza plaća državi.

Nije za džabe u našem jeziku prihvaćena izreka „domaćinsko poslovanje“. To je dragocena vrednost koju imaju samo domaćini/preduzetnici. Naravno, takvih domaćina ima širom kapitalističkog sveta, zato je on i tako uspešan.

Plameniti naum profesorke Marije Bogdanović razumem kao nastojanje jedne cenjene umne glave da rehabilituje vrednosti vezane za pojam „domaćin“. Razumem i kao poruku nama domaćinima/preduzetnicima.

Njeno verovanje da je „svakom ozbiljnom srpskom domaćinu muka“ od ovakvog predsednika države sugeriše da domaćini/preduzetnici u Srbiji predstavljaju obrazovan i respektabilan društveni sloj koji s razumevanjem „čita“ našu stvarnost.

Za uništeno javno mnjenje u Srbiji važna je činjenica da na javnoj sceni postoji grupa koja se može smatrati delom kvalifikovane javnosti.

To bi trebalo da bude i značajna poruka za demokratiju u našoj zemlji, ali i predsedniku države od koga je meni i mojim kolegama preduzetnicima zaista muka.