„Bela ruža“

Ko je fašista, a ko borac protiv fašizma, dilema je koja se na našim prostorima sve češće pokreće i dobija sve čudnovatije odgovore. Ispada da smo imali toliko antifašista, pa je neverovatno kako je fašistička okupacija trajala pune četiri godine? Sa toliko „antifašista“, čudo je što oslobođenje nije usledilo posle najviše četiri meseca. Ako se raspravi o „fašistima“ i „antifašistima“, doda i međusobna opoziciono-poziciona politička upotreba ovih etiketa, možda nije loše podsetiti se istinskih boraca protiv Hitlera i nacizma u njegovom jezgru.

Izuzimajući izuzetke poput Tomasa Mana, nemački intelektualci i elita se uglavnom nisu suprotstavljali najvećem zlu dvadesetog veka. Retki su Nemce upozoravali da srljaju u propast izborom Hitlera i njegove partije. LJudi ko ljudi, vole da veruju u laka rešenja, mesije koji će im rešiti probleme, krivicu vide u drugima, mržnju lakše prihvataju od racionalizma i humanizma… Tako je bilo u Nemačkoj tridesetih godina, tako je i danas u većem delu sveta. Uvek, međutim, ima svetlih primera koji odolevaju ludilu i mada za to uglavnom plate visoku cenu, ostaju zapamćeni. U Minhenu je grupa mladih, uglavnom studenti tamošnjeg Univerziteta osnovala udruženje „Bela ruža“. Najpoznatiji članovi bili su brat i sestra Hans i Sofija Šol. Oboje su u detinjstvu naseli nacističkoj propagandi i bili članovi Hitlerjugenda, mada je njihov otac bio protiv nacista i zanesenost Hansa i Sofije ga je žalostila. Brzo su videli šta se oko njih dešava, nestanak njihovih komšija Jevreja, napustili Hitlerjugend i osnovali „Belu ružu“. Hans je, kao student, bio primoran da nekoliko meseci provede na Istočnom frontu i vidi zločine nemačke vojske.

„Bela ruža“ je bila pomalo naivno udruženje mladih koji su na Hitlerovu propagandu i oružje, odgovarali nenasilnim metodama. Leta 1942. štampali su i rasturali letke kojim su osuđivali rat, Hitlera, pozivali na otpor. Kada su u jednoj akciji Hans i Sofija letke doneli na Univerzitet, video ih je i prijavio domar. Uhapšeni su 18. februara 1943. Suđeno im je 21. februara, a presuda je izrečena narednog dana kada su i pogubljeni zajedno sa nekoliko saradnika. U petak je, znači, godišnjica njihovog pogubljenja. Na suđenju, Sofija je izjavila: „Neko je, najzad, morao da počne. Ono što smo napisali i govorili, u to su verovali i mnogi drugi. Oni samo nisu smeli da se izraze kao mi.“ „Znate da je rat izgubljen. Zašto nemate hrabrosti da se sa tim suočite?“ Mlada devojka, vaspitačica, studentkinja videla je nešto što hiljade starijih, obrazovanijih nije. NJihov protest nije probudio tadašnju Nemačku. Štaviše. Dan po pogubljenju, na njihovom Univerzitetu je održan pronacistički skup na kome je pozdravljen domar koji ih je prijavio. Nemačka odavno slavi Hansa i Sofiju Šol i ostale članove „Bele ruže“.

Srbija nije bila i verovatno neće biti fašistička, ali revizija istorije i pojedine sudske rehabilitacije su nas doveli u opasnu situaciju da ne znamo ko je bio šta u Drugom svetskom ratu. Ne znamo, izgleda, ni šta se devedesetih dešavalo u ratovima na prostoru bivše Jugoslavije. Kolike god da su razlike između te dve tragedije, opasno je što deo Srbije ćuti, faktički odobrava pojedine zločine iz devedesetih, prihvata i slavi neke zločince. Čemu briga za zdravstveno stanje Ratka Mladića? Imamo hiljade bolesnijih, siromašnijih, civilnih žrtava ratova…