Cetinjska gibanja

Crnogorskom kolegi Milu Đukanoviću koji je Srbiju optužio da preko SPC pokušava da vlada Crnom Gorom, obratio se direktno.

„Ni ti ni bilo ko drugi nećete uspeti da pokorite Srbiju. Vladali ste ovom zemljom na sve moguće načine 30 godina. Preko kriminala, policijskih i ostalih funkcionara. Mi smo te ljude većinom počistili.“

Prilično grubo rečeno, pogotovo to o „čišćenju“, ali ako Crnogorci vladaju Srbijom tri decenije, znači da vladaju od devedesetih godina 20. veka.

Tada je na vlasti bio SPS, a Vučićevi radikali im, po potrebi, priskakali u pomoć.

Da li su oni ti Crnogorci koji su ugnjetavali Srbiju?

Porodica pokojnog Miloševića je delimično poreklom iz Crne Gore, ali je on ipak rođen i živeo u Srbiji.

Verovatno nije na Miloševića Vučić mislio već na one silne, bezimene direktore, muvatore, sitne i krupne kriminalce, koje tako rado povezujemo sa Crnom Gorom.

Fama da Crnogorci vladaju Srbijom toliko je ukorenjena da je nikakva logika ne može dovesti u pitanje.

„Crnogorci“ tako prestaju da budu etnička odrednica.

Postaju fenomen, „divlji koji su oterali pitome“, „laktaši koji celu familiju uhlebiše“, Vračar zauzeše…

Da li su to samo Crnogorci ili ima i drugih?

Kako to da Crnogorci kojih je po popisu iz 2011. godine u Srbiji živelo oko 38.000 vladaju zemljom?

Beograd ima Crnogorce, Sarajevo Sandžaklije.

Prvi su birali, verovatno bi rekle „has“ (prave) Sarajlije.

Moja zemljakinja, učiteljica novopazarske OŠ „Rifat Burdžević Tršo“ Adela Melajac Karahmetović, „potrudila“ se da Crnogorci ne budu jedini „junaci“ ovih dana već da malo „slave“ i nama Bošnjacima pripadne.

Melajac Karahmetović, prvog dana škole navodno umesto naložene državne himne „Bože pravde“ pustila bošnjačku „Ja sin sam tvoj“.

Državne himne u školama, sportskim i drugim priredbama uobičajena su pojava u mnogim zemljama, ali ne i kod nas.

„Uterivanje“ patriotizma na ovaj način, kao i najavljeno isticanje srpskih zastava gde god Srbi živeli 15. septembra na novoustanovljeni Dan srpskog jedinstva, deluje mi prilično glupo.

Da građani ili Srbi sami pevaju himnu, ističu zastavu, u redu bi bilo, kada to država propisuje, nešto „smrdi“.

Nemam ništa protiv državnih simbola Srbije, daleko bilo.

Slobodno pevajte „Bože pravde“, ali ne očekujte to od mene.

Imam zamerke i na himnu sandžačkih Bošnjaka „Ja sin sam tvoj“, jednostavno zato što sam kći.

Meni je bila bliža pesma Ediba Mušovića: „Zemljo naša ponosna, brda su tvoja zelena, a nebo plavo široko, mirisna kapija dženeta… Sandžaku, ti naša djedovino, u srcu svom te nosimo, grudo naša što nas rodi, živi vječno u slobodi…“

Ukoliko je učiteljica prekršila naredbu Ministarstva, neka odgovara – disciplinski.

Vući je po policiji – nepotrebno je blamiranje države.

Među silnim komentarima ovim povodom su i poruke da se „selimo“ ako nam se ne sviđaju država i himna.

E to je problem, mi smo autohton narod i živimo ovde vekovima.

Selimo se, doduše u velikom broju u Nemačku najčešće, ali i većinski narod to čini. I to je mnogo ozbiljniji problem od himne i zastave.

Da se ne zamlaćujemo.

Na ovim prostorima je postojala jedna ozbiljna država – SFRJ i himna „Hej, Sloveni“. Jeste da pojedini jugoslovenski narodi Mađari i Albanci nisu slovenskog porekla, ali ta pesma je bila prava himna.

Na njenim temeljima nastale zemlje, himne, zastave – samo su različiti nivoi zamlaćivanja.