Dobra žena u zla vremena

Napisala je nekoliko knjiga, dobila više nagrada za NVO i antiratni aktivizam. Bila je Jugoslovenka koju su ratovi, zločini i uništenje domovine duboko potresli. Volela je rodni Beograd, ali je posebno bila vezana za BiH i Sarajevo. Kada je počeo rat u BiH, napustila je lekarski posao u Beogradu i otišla da pomaže ljudima u ratom zahvaćenim zonama. U BiH je 1999. objavila knjigu „Dobri ljudi u vremenu zla“. U njoj je 90 svedočanstava, po 30 Srba, Hrvata i Bošnjaka, „čudesnih priča ljudi“ o tome kako su ih u tom ratu spasili pripadnici druge nacionalnosti. Ta knjiga trebalo bi da bude lektira u državama „od Triglava do Đevđelije“, jer pokazuje da možemo i treba da budemo ljudi i u vreme zla.

Kada me je tadašnji glavni i odgovorni urednik Danasa Grujica Spasović poslao da sa Svetlanom Broz napravim intervju povodom njene, u Srbiji tada još neobjavljene knjige, bila sam počastvovana. Bilo je to pre NATO bombardovanja. Živela je u staroj, lepoj, ali ne tako raskošnoj kući na Dedinju. Uvek se pričalo da je Tito opljačkao državu, a svojim naslednicima nije ostavio naročito bogatstvo. Štaviše, živeli su skoro kao „sav normalan svet“. Predsednik opštine u Srbiji, poslanik, ministar danas u jednom mandatu više pokrade i bolje „obezbedi“ svoju porodicu nego „maršal i doživotni predsednik“ za pola veka vladavine u zvanično jednopartijskoj diktaturi u kojoj je, čini mi se, u mnogim oblastima tada bilo više demokratije.

Dopala mi se što je bila hrabra, prijatna, a pošto moja porodica prema Josipu Brozu gaji duboku ljubav i poštovanje, hvalila sam se da sam upoznala njegovu unuku. Sarajevu se vraća 2000. godine, ponovo kao lekarka. Voljeni i rodni Beograd nije prepoznavala, posebno nakon NATO bombardovanja. U intervjuu za RSE 2017. poručila je da je „1999. godine sve prevršilo meru“ i da ne želi da živi sa ljudima kojima je Milošević heroj. „Posle svih ratova u Hrvatskoj, u BiH, svih žrtava, razaranja, kako možeš da se pitaš zašto se to tebi događa, kako možeš da misliš da si najbolji. Ne, nisi! Živiš u zemlji koja je vodila ratove i koja je pravila zlo. Političari su pravili zlo, a ti se nisi distancirao od toga“, govorila je Broz.

U danima obeležavanja NATO bombardovanja treba da se setimo zla i žrtava 1999. Dobro je što su to učinili i studenti u protestu, zalažući se i za očuvanje Generalštaba kao kulturnog dobra, što će, sigurna sam učiniti i za Sajam i ostale građevine koje vlast pokušava da otme. Podržavam, ali imam i „amandman“. Naravno da sam bila protiv bombardovanja NATO, ali tog zločina ne možemo da se sećamo i osuđujemo, a da ne pomenemo Vukovar, Sarajevo, Srebrenicu, hladnjače u kojima su skrivana tela albanskih žrtava sa Kosova… Zločinaca i krivaca za ratove, kao i žrtava bilo je na svim stranama, ali Srbija ne sme da zaboravi ulogu svog tadašnjeg političkog i vojnog vrha.

Današnji vrh čine stranke koje su tada vladale i naravno ne žele da govore o svojoj ulozi i srpskim zločinima devedesetih, ali ostatak zemlje, pogotovo mladi koji tada nisu bili ni rođeni ne treba da prihvataju njihove mitomanske laži. Studenti u protestu su od roditelja učili o 1999. ali, draga deco, kako vam mama i tata, veterani koji vas okružuju, nisu govorili o Vukovaru, Sarajevu, Srebrenici, hladnjačama? Zašto se niste setili da i za te žrtve ćutite jedan minut? Ako želite da gradite bolju i drugačiju Srbiju, morate i to da znate. Poštujte svoje, ali i tuđe žrtve. U suprotnom, „džabe krečite“.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.