Dolazi Makron

Tako je predsednik Aleksandar Vučić naredio da Slobodanu Petriću bude izgrađen put do sela pored LJiga. I put bi izgrađen. Naložio je da vlasnici bude pravedno isplaćena kuća u Boljevcima, na trasi autoputa. I odmah je posetiše predsednik opštine i direktor „Puteva“. Naravno da se postavlja pitanje-mora li sve predsednik, zar ne postoje nadležne institucije? Ali kad nadležni zakažu, tu je predsednik, koji emocije ne krije kada su u pitanju „obični“ ljudi, a još više ako je lično povređen. U javnim nastupima često se hvali, još češće plane, ljuti se, kuka… Mnogi ga ne razumeju, ne rade koliko i kako treba, podmeću klipove u točkove svekolikog napretka Srbije…

Priznajmo, mnogima se čini da preteruje. Drami. Ponekad je, ipak, njegova ljutnja opravdana. Stvarno nije bilo u redu što je „ćušnut“ u treći red obeležavanja 100 godina od završetka Prvog svetskog rata u Parizu. Ne zbog njega, već zbog Srbije nije u redu. Dobro se zna, važno je ko klanja prvi saff (red) u džamiji, ko sedi u prvom redu nekog međunarodnog skupa, ko je do koga, ko se s kim rukuje, kako se obukao, ko je dremnuo… Skupovi ove vrste su kao velike svadbe. Organizator bira mesto događaja, meni, muziku, poziva zvanice… Onda se gleda ko je došao, ko nije, gde su sedeli mladini gde mladoženjini, ko se kako obukao, šta je poklonio… o tome se danima razglaba. Kao što se razglaba i o Parizu i porukama francuskog predsednika Makrona. Neki mu zameraju što je uvredio Trampa, drugi smatraju da je Tačija favorizovao, Vučića ponizio, treći tvrde da je Makronov govor bio prazan i da nema kapacitet da postane evropski lider… Mnogi mu zameraju da je 100-godišnjicu primirja iskoristio za slanje aktuelnih političkih poruka. Kao da se kod nas to ne dešava? Da neko obeležavanje istorijskih događaja ili zločina koristi za političku propagandu ili dnevnopolitičke poruke?

Pored Francuza, Vučića i njegovu stranku mnogo su uvredile i Koraksove karikature. Javni govor u Srbiji odavno je prešao granice pristojnosti. Svako svakog blati, vređa, optužuje, ali najviše zaboli kada se pomenu fašizam i Hitler. Još ako ga neko nacrta. Zaboravlja se da su, u konkretnom slučaju, fašizam, Hitlera i Gebelsa najpre pomenuli poslanici SNS Martinović i Orlić, optužujući Danas. Koraksa je to samo inspirisalo, a njemu, znamo, ne treba puno. Zaboravlja se i da vlast i njima bliski mediji konstantno opoziciju optužuju za fašizam („Đitler“ i slično). Niko se, izgleda, više ne seća skandiranja „Tadiću ustašo“, a bivšem predsedniku su, kao i sadašnjem, ustaše ubile članove porodice. Naravno da, uz sve mane, Srbija nikako nije fašistička zemlja. Sigurno to neće ni postati. Vučić je nesumnjivo autokrata, ali miljama je daleko od Hitlera i sličnih diktatora i neće im se približiti. Lako je dokazivo i da, uz sve mane, Danas nikako nije propagandno fašističku glasilo. Takođe je očigledno da je za atmosferu koja vlada u našem društvu i javnom govoru, od presudne važnosti način ophođenja vlasti. Ukoliko se oni upristoje, Srbija će automatski postati pristojnija.

Izvinjenje ambasadora Francuske Mondolonija bi trebalo da stavi „tačku na I“ nesuglasica između Beograda i Pariza. Makron stiže sledećeg meseca. Vučić najavljuje „veličanstven“ doček. Spomenik „Zahvalnosti Francuskoj“ obnovljen ovog proleća, vežbajmo „Marseljezu“. Makron će doći i otići, a mi ostajemo ovde i zato je važno da „spustimo loptu“. Samo što „riba smrdi od glave“.