One iz Hrvatske, nazvane „Moja dugina obitelj“ u kojima „Roko ima dve mame, a Ana dvojicu tata“. Izgleda da nije jer se nisu ni pojavile u Srbiji. Organizacija koja ih je distribuisala u Hrvatskoj, što je uzburkalo javnost ove zemlje, želela bi da ih štampa i deli i u Srbiji. Međutim, malo je verovatno da će im se želja ispuniti nakon podignute buke. Šta god ko da misli o istopolnim zajednicama, ovaj slučaj je ispunio svoju svrhu. Jedan ministar je skrenuo pažnju na sebe, dve ministarke su se uključile u raspravu tako što su ustvari nastavile raniju svađu sa premijerkom, koja se mnogo iznervirala. Mediji su imali o čemu da izveštavaju, ali suština je zanemarena.

U Srbiji se ne nazire mogućnost legalizacije istopolnih zajednica. Samim tim je nepotrebno plašiti ljude pričom da će „pederi i lezbejke“ gajiti decu. Srbija može mirno da spava. Niti će Aca u skorije vreme imati dve mame (Roko baš i ne odgovara našem podnevlju), niti Ana dvojicu tata. Imaćemo zato i dalje problem porodičnog nasilja nad decom, vršnjačkog u školama i na ulicama. Kao i hroničnog siromaštva, koje najviše ugrožava decu. Prema prošlogodišnjim podacima Unicefa, u Srbiji 8,4 odsto dece živi u apsolutnom siromaštvu, 30,2 odsto na liniji siromaštva, skoro 30 odsto dece mlađe od pet godina nema adekvatnu ishranu. Verovatno je to važnije od pitanja istopolnih zajednica i njihovog prava na usvajanje dece, što je, za Srbiju, ponavljam, daleki futur. Ali, zašto bi se vlast ozbiljnije bavila pravim problemima kad može da se diže tenzije zbog nepotrebnih pitanja? Za „Aleksin zakon“ nema vremena, ali za priče o u Srbiji nepostojećim „gej“ slikovnicama ima.

Da li je neko gledao film „Teret“ Ognjena Glavonića, prikazan nedavno na Kanskom festivalu u okviru programa „Petnaest dana autora“? Verovatno nije, pošto je premijera bila u Kanu, ali su reakcije stigle. Izveštači sa Kanskog festivala kažu veoma pohvalne. „Film je prikazan pred prepunom salom na Kroazeti i ispraćen je burnim višeminutnim aplauzom. Veliko Bravo za Ognjena“, piše specijalna izveštačica Danasa iz Kana Borjanka Milatović. Glavni junak filma je vozač Vlada, koji zarađuje za život vozeći kamione tokom bombardovanja NATO. Ne zna šta je u kamionima, niti ga to zanima. Misteriozni teret su tela ubijenih kosovskih Albanaca. Izveštači koji su gledali film kažu da je reč o teškom i kompleksnom delu, koje se osvrće i na dalju prošlost, Drugi svetski rat, porodične odnose i drame… Članovi Sindikata zaposlenih u policiji film sigurno nisu gledali, ali su ga osudili. Tražili su od „nadležnih u Republici Srbiji“ da “ hitno donesu odluku“ da ovaj film ne bude prikazan u Kanu, „iz razloga što smo dovoljno godinama neopravdano ponižavani od mnogih stranih, nama ne naklonjenih država, koje su i okupirali našu južnu srpsku pokrajinu, Kosovo i Metohiju“, piše u njihovom saopštenju i apelu političkom vrhu Srbije. Zanemaruje se, naravno, suština – da li su leševi kosovskih Albanaca nađeni u Batajnici? Jesu.

Uz nekoliko gramatičkih grešaka, ova organizacija je i pomešala „babe i žabe“. Aleksandar Vučić jeste moćan, ali o filmovima koji će biti prikazani u Kanu ne odlučuju ni on ni Vlada Srbije već selektori. Sindikatu smeta i što je snimanje filma pomogao Filmski centar Srbije. Boban Jevtić iz FCS odgovara da se ozbiljne zemlje same bave teškim pitanjima svoje istorije. „Mislim da je mnogo bolje da se time sami bavimo, pa i uz polemike, nego da se tumačenje tog vremena prepusti nekom kao što je Anđelina DŽoli“, zaključuje Jevtić.