Dve slike bede

Mnoge put vodi preko Srbije (čiji je, po Ustavu, Kosovo neotuđivi deo, mada je praksa nešto drugačija), a Subotica i granica ka Mađarskoj postali su njihov izlaz ka Nemačkoj, Švajcarskoj, Austriji… Na pitanje zašto idu, često sa celim porodicama i malom decom, otvoreno odgovaraju: „Socijalnu pomoć smo primali. Sada ne daju. Nemamo od čega da živimo. Posao nemamo. Mi tražimo posao, a njega nema“, kaže jedan kosovski Albanac koji je pokušao da pređe srpsko-mađarsku granicu sa ženom i petoro dece. Drugi kaže da mu je plata 40 evra, a račun za struju 60 evra. „Došli smo ovde, iako nikoga nemamo i nikoga ne poznajemo. Moramo da se snađemo, da bežimo od svoje kuće kod tuđe kuće. Zašto mi to radimo? Mi to radimo zato što nemamo vlade, korupcija je do glave“, žali se građanin Kosovske Mitrovice, koji se sa ženom zaputio ka srpsko-mađarskoj granici.

Nezaposlenost, beda, besperspektivnost… naterala je hiljade građana Srbije da posao potraže u Rusiji. Neki su otišli legalno, drugi nelegalno, neki su nešto zaradili, drugi ostali i bez para i bez dokumenata, a šestoro i bez života. Malo-malo pa su ovdašnji mediji pisali o lošim uslovima i skoro robovskom radu u Sočiju, Sibiru, drugim delovima ogromne Rusije. Nadležni su, s vremena na vreme, proveravali sumnjive agencije koje su vodile radnike iz Srbije u Rusiju, ali se sve brzo završavalo i zaboravljalo. Požar koji je prošlog vikenda zahvatio radničke barake na sibirskom poluostrvu Jamal i u kome je poginulo šest radnika iz Srbije, novo je tragično upozorenje. „Smrzavamo se na minus 30 stepeni, tri meseca nismo primili platu, a sada u požaru izgubimo šestoricu kolega“, rekao je jedan radnik. „Nismo mogli da otvorima ulazna vrata, pa smo iskakali kroz prozore. Ljudi su polugoli izletali napolje u sneg“, priča drugi.

Jedni dolaze s Kosova, drugi iz Srbije, jedni su uglavnom Albanci, drugi uglavnom Srbi, ali zajednički su im siromaštvo i muka koji su ih naterali da, na duže ili kraće, napuste svoje domove i pate se po bližem i daljem svetu, Zapadu i Rusiji. Jednima i drugima je zajedničko i to što političke elite koje bi trebalo da ih predstavljaju i zastupaju njihove interese, očigledno ne čine to dobro. Jer da čine, ne bi ljudi bežali s Kosova na Zapad, niti bi iz Srbije tražili posao po Sibiru.

Između Srbije i Kosova postoje, naravno, značajne razlike. Kosovo je uvek bilo siromašnije, a siromaštvo su uvek pratile migracije. Masovnije napuštanje Srbije je, pak, novijeg datuma. Ono što čudi je to da odjednom cele porodice tako masovno napuštaju Kosovo. I to preko Srbije? Ovo je, međutim, očigledan dokaz da se neki delovi Briselskog sporazuma primenjuju, jer Srbija kosovskim građanima dozvoljava da se slobodno kreću i tako stignu i do mađarske granice. Postoje i političke razlike. U Srbiji je vlast naoko stabilna, a na Kosovu su se stranke mesecima svađale o formiranju vlade. Uz to, donacije iz inostranstva presušile, pa su se kosovski Albanci, nakon početne euforije po proglašenju nezavisnosti, međunarodnog priznanja i prijema Kosova u niz organizacija, suočili sa surovom realnošću – nezavisnost se ne maže na hleb. Pridružili su se tako armiji nezadovoljnih i razočaranih na prostorima bivše Jugoslavije, čija su srca godinama grejali ambiciozni državno-nacionalistički snovi o, na primer, „tisućljetnjoj Hrvatskoj“ ili „svim Srbima u jednoj državi“. Ali prazni stomaci su odavno nadjačali sve projekte.