Džonijev „Balkan“

Nedavno je država „zaboravila“ da dostojanstveno obeleži 100 godina od proboja Solunskog fronta. Godišnjice 5. oktobra setili se vlast i opozicija, svako sa svojih pozicija, ali su građani uglavnom zaboravili kakva je Srbija bila pre pobune naroda. Đoković počne da gubi, skoro svi zaborave šta je sve postigao, zadužio tenis i ovo društvo. Mnogi ga uveliko penzionisali, kad on „vaskrsao“. Sad ga se opet svi „setili“. Zaboravimo šta su nam političari obećali, koje godine stiže „bolji život“, prosečna plata od 500 evra, da li je „Mercedes“ već u pribojskom FAP-u… Nekada imamo selektivno pamćenje. Sećamo se odlično bombardovanja NATO 1999. godine ili „Oluje“ 1995. Ali ne i šta je prethodilo tim tragičnim događajima.

Nije čudo što se verovatno mnogi i ne sećaju Branimira DŽonija Štulića, osnivača i vođe „Azre“, možda najvažnije rok grupe bivše Jugoslavije s kraja 20. veka. Društvenim mrežama hvala, neko je podsetio da se prošlog petka, 12. oktobra, navršilo 39 godina od kada je zagrebačka izdavačka kuća „Suzi“ objavila prvi singl „Azre“ sa dve Štulićeve pesme „A šta da radim“ i „Balkan“. Osamdesete su, po mnogo čemu bile „zlatne“, pre svega za domaću muziku. „Novi talas“ je obogatio muzičku scenu Zagreba i Beograda (čuveni su bili koncerti muzičara dva grada „Pozdrav iz Zagreba“ i „Pozdrav iz Beograda“), Sarajlije su se uglavnom držale narodskije varijante roka i popa. Nisu „spavali“ ni ostali delovi bivše Jugoslavije. „Azra“ je ipak bila nešto posebno. Osnovana 1976. u Zagrebu kao „Balkan sevdah bend“. Pored Štulića, originalnu postavu su činili Mišo Hrnjak i Boris Leiner. Objavili su devet albuma, bavili se raznim temama, menjali stilove… Štulića su inspirisali i etno ritmovi („Klinček stoji pod oblokom“, na primer) i Bob Dilan („Usne vrele Višnje“).

Imali su sigurno i važnije pesme, ali je „Balkan“ nekako poseban. Himničan. “ Jednog dana nema me da nikada ne dođem;Prijatelje koje znam ne poznajem kad prođem; Kao da me nikada na svijetu nije bilo; Kao da me njezino tijelo nije htilo…“ Štulić je u nekom intervjuu potpuno drugačije, skoro erotski, komentarisao ovu pesmu, koju mnogi vide kao balkansku odu. Neobičan je Štulić. Pesnik. Kompozitor. Autor. Umeo je da se žestoko svađa, napuštao je bendove, njega su napuštali… Pravi Balkanac. Oglasi se povremeno iz Holandije. Stvara i dalje, ali „Azre“ nema još od devedesete.

Kako nam Balkan danas „stoji“? Mešaju se danas pojmovi. Jednom govorimo o Balkanu, drugi put o regionu, treći o bivšoj Jugoslaviji. Ako se ne opterećujemo striktnim definicijama Balkana, Turska je postala regionalni faktor, Grčka izgleda izašla iz krize. Balkanske članice EU (Bugarska, Rumunija, Hrvatska) na samom dnu. Izuzetak je Slovenija, koja geografski nije Balkan, ali kao deo bivše zemlje, politički se može vezati za balkanske prostore. U svetskom vrhu su u očuvanju prirode i životne sredine, zdravstvo, školstvo, standard za primer. Bravo, Slovenci, uvek ste bili bolji deo Jugoslavije. Ostatak Jugoslavije, parafrazirajući reči onog nesrećnog vojnika JNA s početka rata u Sloveniji – „Mi bismo kao da uđemo u EU, a oni bi kao da nas prime“. Ujedno, kao da smo na rubu rata. „Šiptari“ samo što ne napadnu, Milo kao pravi spiskove neposlušnih Srba, Bosna se klima, Makedonija pred sudbinskom odlukom…“Mi smo ljudi Cigani sudbinom prokleti; Uvijek netko oko nas dodje pa nam prijeti…“, peva Džoni. Problem je što nama Balkancima ne treba niko sa strane. I zgleda da smo sami sebi najveći neprijatelji i pretnja.