Fudbal u Tavankutu

Prošle subote su u Tavankutu, pored Subotice, fudbalske selekcije srpske i hrvatske manjine iz dve zemlje odigrale utakmicu, koja je prošla u više nego prijateljskoj atmosferi. Kako javlja izveštač RTS, nije bilo ni zvižduka himnama Srbije i Hrvatske, a jedan gledalac je, na pitanje za koga navija, odgovorio: „Svejedno. Oba tima su naša“. Stadion pun na 33 stepena, ekipe dobro igrale, pobedili Hrvati iz Srbije 4:1.

Kada se igraju „velike“ i „prave“ utakmice ovog tipa, sigurno nije prijatno ni Srbima u Hrvatskoj ni Hrvatima u Srbiji. Uvek se postavlja dilema -„naši“, „njihovi“, za koga navijati, a treba preživeti i „četničko-ustaško“ skandiranje – „Ubi, zakolji…“ i slične monstruoznosti. Utakmica u Tavankutu nije bila opterećena takvim balastom, a organizatori su prezadovoljni.

„Bitno je što smo se susreli, što smo uprkos svim okolnostima smogli snage prirediti jednu pozitivnu, konstruktivnu priču i da smo poslali snažnu poruku da međusobna saradnja i građenje mostova ima smisla“, rekao je Tomislav Žigmanov, predsednik Demokratskog saveza Hrvata u Vojvodini, domaćin susreta. Predsednik Samostalne demokratske srpske stranke iz Hrvatske Milorad Pupovac istakao je da je poruka da dve zajednice – hrvatska u Srbiji i srpska u Hrvatskoj mogu da nadigraju okolnosti u kojima živimo.

U Tavankutu je bilo lepo, jer su „obični“ ljudi sa obe strane pokazali da mogu normalno i prijateljski da komuniciraju. Sigurno je da su kao „manjinci“ mogli i da „razmene iskustva“. U Srbiji bi verujem većina rekla da ovdašnji Hrvati nemaju probleme koji se mogu meriti sa srpskim u Hrvatskoj. Nije bilo ni „Bljeska“ ni „Oluje“. Pored toga, Žigmanova niko nije ozbiljno napadao, a Pupovac u Hrvatskoj konstantno podnosi napade, prozivke i uvrede.

U Hrvatskoj bi većina verovatno rekla da se Hrvati u Srbiji nisu pobunili i ratovali protiv svoje države, nisu proterivali komšije Srbe, te su, ni krivi ni dužni, bili izloženi nacionalističkim napadima pre svega SRS Vojislava Šešelja. Kada se pomene Šešelj i Hrvati, dva „slučaja“ se nameću – Hrtkovci i Ivan Barbalić. Godišnjica čuvenog radikalskog mitinga u Hrtkovcima obeležena je u maju, a početkom jula navršiće se 22 godine od kada je porodici Ivana Barbalića oduzet stan u Zemunu.

Barbalići su hrvatskog porekla, a stan im je oduzet „u režiji“ SRS i u njega se uselila pripadnica ove stranke. Barbalići su i primer kako obični ljudi, ni krivi ni dužni, u njihovom slučaju zato što je neko „bacio oko“ na njihov stan, plate cenu političkih sukoba i nacionalne mržnje. I kako političari mogu da unište živote.

Šešelj i SRS tvrde da je sve bilo po zakonu, uostalom i Ustavni sud Srbije je odbio žalbu porodice Barbalić, kojoj nije ostalo ništa nego da se obrati Evropskom sudu u Strazburu. Da, ipak, mnogo toga „smrdi“ vidi se po kontradiktornim odlukama različitih sudova u ove 22 godine, a i propagandi koja je vođena protiv porodice Barbalić. U razgovoru za Danas, Barbalić, koji je Zemun smatrao za svoj dom, a koji je prinuđen da sa porodicom živi u stanu od 30-ak kvadrata na Krku, priseća se da se, jednog dana kada je trebalo da bude izvršena sudska odluka o iseljenju radikalke iz njegovog stana, na licu mesta pojavila grupa SRS-ovaca na čelu sa Tomislavom Nikolićem i Aleksandrom Vučićem, koji je držao transparent na kojem je pisalo „Nećemo Ustaše u Zemunu“. Stidi li se predsednik danas toga? Seća li se uopšte Barbalića? A Barbalićima puno sreće u Strazburu.