Mića Orlović, Dušanka Kalanj, Oliver Mlakar, Kamenko Katić… kakve su to zvezde bile. Glas, dikcija, stav, izgled – sve kako dolikuje. Ovi današnji „prezenteri“ – ni prići legendama. Legende su se gledaocima tada obraćale „pravo iz televizora“, što im je davalo magičnu privlačnost. „Tih prvih godina televizije, narod je na nju gledao kao na čudo. Pošto sam se 1962. nekoliko puta pojavio na TV Beograd, dođem ja u moje Đurđevo da vidim kako reaguju. Baba Desa me pita: „Je l’ Bato“, tako su me zvali, „Mi tebe vidimo na TV, al’ je l’ vidiš ti nas?“, prisećao se Kamenko Katić prošle godine, u susretu sa novinarkom Vesti.

Rođen 25. marta 1935. u Đurđevu, kod Novog Sada, Kamenko Katić je, sticajem okolnosti, za vreme studija počeo da radi kao spiker u Radio Titogradu, zatim u Radio Sarajevu. Prelazi, opet slučajno, a ne pompezno kao ove današnje „zvezde“, na TV Beograd 1962. i počinje da „čita“ vremensku prognozu. Opet slučajno. I tada je umeo sneg da iznenadi usred zime, te je mladi Katić dobio zadatak da napravi prilog o velikoj vremenskoj nepogodi. Napravio priču o zavejanim vozovima i nevoljama ljudi koji nisu mogli da se vrate kućama. Uredniku Dnevnika se dopalo. „Ajde ovo o nepogodama da guramo dok god možemo“, naredi mu urednik. Tako Katić poče da se bavi vremenom. Prozvali ga „Kamenko Vremenko“. Postaje možda i najpopularnija jugoslovenska TV zvezda. Dobro, ako ne najpopularnija, bio je u samom vrhu. Jednom su neku baku pitali kad leže da spava, ona im „iz topa“ odgovori: „Kad čujem Kamenka“. Ušao je i u pesmu „Halid invalid Hari“ Rambo Amadeusa („Kamenko je rek’o, biće kišni dan, Svratili smo kod strika i pozajmili kišobran …“) Neki su govorili – Tito pa Kamenko. Tito dnevnik počne, Kamenko završi.

„Malo je ko od nas imao taj osećaj popularnosti. Mi se nismo spremali za glumce i pevače, držali smo da obavljamo novinarski posao, ali u mojoj familiji su se hvalili. Tako je moja baba u komšiluku govorila: „Naš Bata je jako napredovao, u Beogradu je on, odma do Tita!“ „Kako strina do Tita?“ „Ajde, gledaj uveče televiziju, gledaj „Dnevnik“. Tito, još malo neko govori i onda moj Bata“, prisećao se Kamenko Katić. Sem po vremenskoj prognozi, bio je poznat i po reportažama. Snimio ih je oko 300. Posebno se bavio narodnim verovanjem i vračarama u serijalu „Život je život“. Danas bi ga, daleko bilo, možda sumnjičili da populariše crnu magiju ili nekakve sekte.

Možda su prognoze Kamenka Katića nekad i bile pogrešne. Sigurno jesu, jer svi ponekad grešimo, ali meni se čini da, koliko god da je meteorologija napredovala, ove danas prognoze, iz sata u sat, sa silnim grafikama, kompjuterskim animacijama, narandžastim, žutim, crvenim meteo alarmima… nisu ni prići onim starim, Kamenkovim. On je nekada samo sedeo za stolom, iza njega mapa Jugoslavije, „od Triglava do Đevđelije“, u ruci papir sa koga čita i kad kaže da će sutra da pada kiša, odmah tražiš kišobran. Često se javljao „sa terena“, sela, planina, poplavljenih, zavejanih… Umeo je i tada da nas iznenadi „sneg u januaru“, ali, čini mi se, nije bilo kataklizmičnih prognoza – „leto će biti nikad toplije – svi će da pogorimo“, „stiže ledena zima – zavidećemo Eskimima“, „ko preživi neće imati šta da jede jer će grad i skakavci sve da unište“ i slično. Penzionerske dane provodi u Belegišu, pored Dunava, sa alasima. Dođe zimi u Beograd. Hladno u Belegišu bez centralnog grejanja.