Imam, što bi rekao Radovan Treći, dobru „memoriju pamćenja“, što u Srbiji i nije preporučljivo. Sećam se tako da je osamdesetih godina u Beogradu zima umela da bude prilično jaka. Dešavalo se da sneg satima pada, danima se zadrži, bude dubok više od 20 centimetara, temperatura desetak stepeni ispod nule. Za decu milina, a ni odrasli nisu nešto kukali. Bilo struje, vode, centralno grejanje neuporedivo bolje nego danas, ugalj jeftiniji, posao i plate da ne pominjem. Zvanični podaci kazuju da je najjača košava u glavnom gradu bila 1976. godine – 130 kilometara na sat. Te se ne sećam, ali bilo ih je jakih. I još će ih biti. A ostatak zemlje? Najveća visina snega, 213 centimetara, zabeležena je 1984. godine u Mitrovcu na Tari, a na Kopaoniku iste godine bilo je 198 centimetara. Najniža temperatura – minus 39 – izmerena je 2006. u Sjenici, naravno.
Pošto smo se ovih dana, sem Južnim tokom, najviše bavili (ne)vremenom, nazovem drugaricu iz Sjenice da vidim kako je, šta ima? Sjeničani, naravno, uveliko spremni za zimu. „Šta ovi kukaju palo im malo snega, ostali bez struje… Kod nas kad zaveje, nedeljama smo odsečeni od sveta i nikom ništa. Mi ne kukamo. Navikli smo“, priča ona. Normalno da su navikli jer Sjenica i Pešter zaista imaju specifičnu i oštru klimu. Ostatak zemlje naravno da ne može brzo i lako da se privikne, pogotovo kad sneg i ledena kiša padnu kad im vreme nije. U decembru ili januaru, na primer.
Dakle, Majdanpek sa dvadesetak hiljada stanovnika je bio bez struje, vode, grejanja, telefona cirka četiri dana. Donji Milanovac i Boljevac nešto kraće. Njima struja dolazi i nestaje. Sela oko Svrljiga i Knjaževca bez struje su danima i u tim opštinama je proglašena vanredna situacija. Opet nas je „strefilo“ novo, istorijsko i nezabeleženo nevreme. A taman smo počeli da zaboravljamo februarske smetove u Feketiću i okolini, kao i majske poplave. Pošto zima kalendarski još nije počela, ne bi me iznenadilo da nas do njenog kraja pogodi još jedna „tura“, istorijskih i nikada zabeleženih elementarnih nepogoda biblijskih razmera. Ne sumnjam da ćemo ih preživeti, kao što ne sumnjam da ih nadležne službe neće spremno dočekati.
Svaka čast monterima koji su danima radili po vetru i kiši i pokušavali da osposobe dalekovode. I to za platu od 40.000 dinara. Ali da bi monteri nešto popravili potrebno je da oni „iznad njih“ po funkciji i platama dobro isplaniraju potrebne remonte i reagovanje u slučaju većih padavina, nižih temperatura i sličnih nepogoda. Sve to mora nadležno ministarstvo da koordiniše, a svoj deo posla treba da odrade i lokalne uprave. Kod nas se dešava suprotno, niko ništa ne radi, a kad postane gusto – Vučiću, pomagaj. Pa ne može čak ni Vučić sve da postigne, a u vreme poslednjeg „nezapamćenog nevremena“ premijer je bio na službenom putu. Ode čovek u inostranstvo na tri-četiri dana i kataklizma usledi. Šta bi bilo da, daleko bilo, ode na odmor na dve nedelje?
Da EPS ume da radi pokazali su tokom bombardovanja. Ako su tada kvarove izazvane bombama NATO popravljali za dan-dva, zašto im je sada bilo potrebno znatno duže? Zar tehnika ne ide napred? Tehnika možda, ali ljudski faktor očigledno ne. Previše je „mega“ menadžera, mastera, direktora kojima je izgleda partijska knjižica bila važnija od iskustva i šta od njih čovek da očekuje nego da, kad postane gusto, prizivaju i pozivaju „višu silu“? „Nek nam je Bog u pomoći“, „Ako Bog da“, uz neizbežno „premijer je obavešten“ (U Srbiji ispada vlada parola: Bog i premijer i obrnuto) i slične rečenice redovno čujemo kad postane gadno. Kao da Bog nema preča posla nego da čisti reke i ulice po Srbiji, podiže nasipe, popravlja dalekovode… Zauzet je prečim poslovima. A premijer? Ne može Vučić sve. Ali bi mogao i morao malo da „protrese“ kadrove svoje stranke na raznim nivoima. Nisu se baš pokazali.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
