Moderni kosovski mitovi

Tako se, otprilike na godinu i po-dve, nađu rezultati Galupove ankete iz 2014 – Da li biste se, ako dođe do rata, borili i reskirali da poginete za svoju zemlju? Ispitano je više od 60 hiljada ljudi iz celog sveta, a pre nekoliko dana ponovo smo tekstove o tome imali u više medija, ne samo u Srbiji. Ako mogu „Srećni ljudi“ i „Bolji život“ da budu reprizirani svake godine, zašto ne bi i Galupovo istraživanje? Na globalnom nivou, 61 odsto ispitanika odgovorilo je da bi bilo spremno da se bore za svoju zemlju, dok je 27 odsto odgovorilo da ne bi.

Ako pogledamo listu, na vrhu sa čak 94 odsto spremnih da se bore i ginu za svoju zemlju su Maroko i Fidži, slede Pakistan i Vijetnam sa 89. Bangladeš, Azerbejdžan i Papua Nova Gvineja su se lepo poređali sa 86, 85 i 84 odsto. Na dnu je Japan sa samo 11 odsto, Holandija sa 15, Nemačka sa 18, Belgija sa 19 odsto.

Bogatima očigledno nije do rata, a i njihove zemlje su manje izložene opasnostima od oružanih sukoba. Da nije Finske, gde je čak 74 odsto ispitanika odgovorilo da je spremno da ratuju za državu, Evropljani ne bi imali šta da traže među „ratobornim“. Gde su Srbija i region? Zlatna sredina. Kosovo prednjači sa 58 odsto spremnih za ratovanje, BiH sledi sa 55, Srbija 46, Makedonija 38 odsto.

Šta ja mislim, šta ja smatram? Allahu hvala, bez obzira na ravnopravnost polova, na žene se u ratovima i dalje ne računa, a uz to sam ubeđeni pacifista.

Drago mi je što je, bar u ovom istraživanju, manje od polovine građana Srbije spremno da ratuje za zemlju. Naravno, treba praviti razliku između odbrambenih, osvajačkih, ekonomski i politički motivisanih ratova. Kada vas neko napadne, prirodno je da se branite. Današnji ratovi, međutim, nisu crno-beli.

Poslednji rat sa kojim je Srbija bila suočena na Kosovu, završen je NATO bombardovanjem. Domaći mediji nas skoro svakodnevno podsećaju na tragične događaje iz ta dva i po meseca NATO bombardovanja. I treba. Snimljeni i dokumentarci o bitkama na Košarama i Paštriku.

I treba Srbija da se seća poginulih vojnika. Filmove gledala nisam, ali autorku Slađanu Zarić poznajem. Odlična, iskusna novinarka, pametna žena. U Danasu je kratko i davno radila, ali je talenat i ozbiljnost brzo pokazala. Ne sviđa mi se, međutim, kad čujem šta i kako o tim događajima govore zvaničnici. „Srbija ničim nije izazvala NATO agresiju i da ne može biti kriva za bilo šta“, poručio je ministar Vulin, uz silne patriotske izlive, žrtvovanje za otadžbinu, zahvalna Srbija… Što se ono Vulin tada ne žrtvovaše za otadžbinu? A, velika dioptrija.

Ne razumem se u ratovanje, možda su te bitke imale strateški značaj. Meni je samo jasno da je poginulo na desetine uglavnom mladića od 20-ak godina. Nisam sigurna da su morali da izginu, a ubeđena sam da bi i njihovim porodicama i Srbiji bilo korisnije da su danas živi, stvorili porodice, dobili decu, radili…

I gadi mi se kad njihovu smrt zloupotrebljavaju političari i političke partije koji su itekako odgovorni za ratove devedesetih u Hrvatskoj i BiH, sukobe na Kosovu, posledično i NATO bombardovanje. Srbija je, nažalost, kriva za mnogo toga o čemu se u ovoj zemlji ne priča. Državnim medijima, na primer, ne pada na pamet da pomenu ubijene Albance, hladnjače, masovne grobnice u Srbiji sa oko 900 leševa.

Ne treba ni od NATO bombardovanja ni bitaka na Košarama i Paštriku stvarati savremene kosovske mitove. Život je bitan, a ne žrtvovanje za otadžbinu. I treba da se pitamo šta nam je ta otadžbina dala da bi od nas tražila da se žrtvujemo za nju.