Nekadašnjem bokserskom šampionu, verovatno najpoznatijem bokseru svih vremena Muhamedu Aliju je, prošle nedelje u Nacionalnom centru za Ustav SAD u Filadelfiji, uručena „Medalja slobode“. Ova prestižna nagrada teško bolesnom Aliju je dodeljena „zbog njegove predanosti borbi za ljudska prava i slobode, humanitarnu pomoć i slobodu veroispovesti“.
Nekako u to vreme, hiljade muslimanskih demonstranata besnih zbog opskurnog i diletantskog filma „Nevinost muslimana“ protestovalo je u nekoliko zemalja, rušilo skoro sve pred sobom, opsedalo američka diplomatska predstavništava. Kamo sreće da su se autor, finansijeri i inspiratori filma, s jedne i demonstranti u Kairu, Bejrutu, Bengaziju, Kabulu… s druge strane, tog dana, umesto tim idiotskim filmom, bavili Muhamedom Alijem. Prvi su, prethodno mogli da nauče nešto i o poznatijem Muhamedu, Božjem poslaniku i osnivaču islama, pa valjda ne bi o njemu onakve uvredljive laži snimali, a drugi su mogli da se podsete onih delova Kurana i hadisa kojim ih je Muhamed a.s. pozivao na mir, toleranciju i razumno ponašanje.
Sem po sportskim uspesima, Muhamed Ali je bio poznat i po borbi protiv rasizma, siromaštva i rata u Vijetnamu. Pošto je, zvanično iz verskih razloga (islam zabranjuje osvajačke ratove), odbio da se bori u Vijetnamu, američka bokserska federacija mu je zabranila da se bavi boksom, oduzela titulu, bio je izložen medijskom linču, pretnjama, napadima… Izdržao je i ponovo osvojio titulu. Rođen kao Kasijus Klej 1942. godine, Muhamed Ali je prešao u islam 1964. Muslimanska religija je tada bila veoma popularna među Afroamerikancima, koji su posebno cenili jednakost rasa koje islam propoveda. Ali je posvećen musliman i uvek se protivio pogrešnoj slici i interpretaciji islama.
Boks me nikada nije zanimao i nije mi jasno zašto taj sport zovu „plemenita veština“? Za Muhameda Alija, međutim, znam čini mi se celog života. Ima tu i ličnih razloga. U mojoj porodici je boks, na moju žalost, popularan, a kada god je boksovao „brat po veri“ Muhamed Ali, mečevi su morali da se gledaju, bili oni i u tri ujutru. Na sitno dete u vidu moje malenkosti koje je želelo da spava, u jednosobnom stanu, niko se nije obazirao. Roditelji su u jedan, ruku na srce tiši, glas navijali „Ne daj se, Muhamede“, „Napred, Muhamede“, a baka se molila Alahu da pomogne Aliju. Prošle su godine i godine dok nisam saznala da je to bio istorijski meč između Muhameda Alija i Džordža Formana u Zairu 1974. Pobedio Ali i osvojio titulu. I nije mi žao što sam taj meč „gledala“.
Nije mi žao ni što sam gledala trailer filma „Nevinost muslimana“, koji dokazuje da je ljudska glupost nepresušna i nema veze sa slobodom izražavanja. Sloboda izražavanja prestaje tamo gde počinje huškačka manipulacija i namerna provokacija iz ličnih i političkih pobuda. A to „Nevinost muslimana“ jeste. Provokacija. Na koju su ekstremni muslimanski krugovi, iz različitih razloga (uvređenost, ali i nagomilano nezadovoljstvo američkom politikom) naseli. Ekstremisti obe strane će postići cilj, a za veličine poput Muhameda Alija biće sve manje mesta.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
