„Naši“ borci u Siriji

Njihov saborac, takođe Sandžaklija, piše: „Ebu Merdija je postavljen za emira („vođu“, p.a) akcije na zatvor… To je zatvor u kome kafiri („nevernici“,p.a) drže našu braću koju muče i sestre koje siluju… Krenula je akcija, krenuli su mudžahidi („borci“, p.a) da brane čast naših sestara dok mnoga braća sede u foteljama sa svojim ženama i ne čine ništa poput kukavica dok se Ummet („muslimanski narod“, p.a) davi u sopstvenoj krvi. Ebu Merdija i Ebu Bera nisu sjedeli, došli su da se bore da Allahova riječ bude gornja, dali su živote za Allaha…“ Dajući „živote za Alaha“, Kundaković i Salihović su postali šehidi („poginuli za veru“,p.a) i otišli u dženet („raj“,p.a). Pokopani su u Siriji. Iza Salihovića je ostalo petoro male dece.

Prema ranijim, takođe nepotvrđenim, informacijama, protiv snaga sirijskog predsednika Bašara el Asada bori se na desetine muslimana iz bivše Jugoslavije, uglavnom sa Kosova, iz Bosne, Sandžaka. Kojim kanalima su otišli i koliko ih je poginulo, ne zna se, ali se pretpostavlja da je reč o pripadnicima vehabijskog pokreta. Same vehabije ne vole taj naziv i za sebe samo kažu da su muslimani. Nisu oni teroristi, već ljudi koji veru kojoj pripadaju ispovedaju na, oni misle, pravi i jedini način, dok većina ovdašnjih muslimana, smatra da je reč o previše konzervativnom i radikalnom tumačenju. Ali, dok ne ugrožava druge, svako ima pravo da religiju kojoj pripada ispoveda kako hoće. Ili da je ne ispoveda.

Svako ko je spreman da život ili imovinu žrtvuje za druge ljude, ugrožene i slabe, zaslužuje pohvalu i divljenje. Od muslimana se očekuje da bude odan svojoj veri, Muhamedu a.s, i ako treba život da za odbranu Islama i muslimana, ali da li je rat u Siriji prilika za to? U Siriji ratuju muslimani protiv muslimana iz političko-ideoloških razloga. Jedne, pobunjenike i „Slobodnu sirijsku armiju“ podržavaju i naoružavaju SAD, Zapad i neke muslimanske zemlje. Predsednika Asada podržavaju i naoružavaju Rusi i Iranci. Kao da „hladni rat“ nije završen, na jednoj strani Vašington, na drugoj Moskva, a u sredini sirijski civili koji stradaju. Predsednik Asad je nesumnjivo diktator, ali ko može da poveruje da će pobunjenici, ako pobede, izgraditi pravedno i bolje društvo? Koji pobunjenici, oni što javno bičuju i streljaju, jedu srce neprijatelja? Ko god veruje da će im strane države i mešanje doneti išta dobro, nek se sete Iraka i Libije. Šta bi danas Iračani i Libijci dali da diktatori Husein i Gadafi ustanu iz groba i vrate se na vlast?

Zar na ovim prostorima nismo imali dovoljno „svojih“ ratova, zašto bismo se mešali u „tuđe“? Pogotovo one koje vode „veliki“. „Mali“ smo svi: Bošnjaci, Srbi, Albanci. Hrvati, obični i „neobični“ vernici… za te ratne i ostale „igre“ velikih sila. I zar je moralo da mali Salihovići rastu bez oca?