Pogled preko plota

Kada posmatramo susedne zemlje, problemi nam lakše padnu jer vidimo da i oni imaju ozbiljne teškoće. Ali, čini mi se da nas u politici skoro svi “šišaju”. Imaju vlast i opoziciju, pristojnije medije, kakve takve političke debate, a ponekad na izborima smene vlast.

Desilo se to i u Crnoj Gori. Milo izgubio. Dobro, trebalo je 30-ak godina da prođe, ali, kao i u avgustu 2020. kada je DPS poražen na parlamentarnim, Đukanović jednostavno priznao poraz na predsedničkim. Očekivano, možda i ubedljivije, u drugom krugu ga pobedio Jakov Milatović iz Pokreta “Evropa sad”.

Razumljivo je da je Srbija sa interesovanjem pratila izbore u susednoj i bliskoj Crnoj Gori, ali da nismo preterali? Specijalne emisije, okrugli stolovi, eksperti raznih vrsta, još malo pa kao da su izbori kod nas.

Čini mi se da je i reakcija preterana. Deo javnosti, verujem većinski, raduje se kao da će mu Milov poraz otplatiti sve kredite i uplatiti letovanje na Mauricijusu.

Nacionalisti se možda nadaju da se “drugo oko” vraća “majčici” Srbiji, zaboravljaju pri tom da malo-malo pa Crnogorce krive za mnoge nedaće-kriminal, korupciju, laktanje, “osvajanje” Beograda…Drugi, manji deo Srbije u žalosti kao da im, daleko bilo, neko blizak preminuo.

Poraz Đukanovića za neke je i poraz građanske ideje na ovom delu Balkana, drugi veruju da je ovo korak ka “srpskom svetu”.

Verujem da su obe strane delimično u krivu i da bi možda trebalo da malo smirenije i racionalnije posmatraju dešavanja u Crnoj Gori. Nebo nama, pristalicama građanskih ideja,  nije palo na glavu Milovim porazom, sumnjam da će “srpski svet” dobiti na brzini, a ujedinjenje Srbije i Crne Gore verovatno retko kome ozbiljnom pada na pamet.

Setimo se samo koliko su se Srbija i Crna Gora mrzele  pred kraj Državne zajednice. Ni predstavnika za Pesmu Evrovizije nisu mogle da izaberu. O tako ozbiljnim pitanjima, državnim granicama ne Evroviziji, na sreću, ne odlučuju ni Beograd ni Podgorica.

Đukanović je, cenim, izuzetna politička figura. Preživeo je tolike političke vratolomije, obnovio državnost Crne Gore, uz sve mane u koje pre svega spadaju uloga u ratovima i zločinima, autokratska vlast i sumnjivo bogaćenje, ušao u istoriju i valjda će sada u DPS doći neka nova lica i politika. Ne bi za Crnu Goru bilo dobro da DPS doživi sudbinu DS, možda bi bilo bolje da postanu nešto kao SPS.

Sumnjičava sam prema političarima tipa Jakova Milatovića. Previše obećava. Dopada mi se njegovo opredeljenje za EU, ali ka Briselu se ne ide uz proputinovski DF, SPC koja o mnogo čemu presuđuje, četničke pesme, koje su navodno njegovi glasači pevali na slavlju.

Neki smatraju da će biti marioneta AV. Videćemo, ali iznenađenja su moguća. Mislim da je moguće da Milatović “razočara” Srbiju kao svojevremeno njegov premijer Zdravko Krivokapić. Kako je samo u Srbiji bila slavljena Krivokapićeva pobeda na parlamentarnim izborima 2020.godine, a posle mesec-dva postao najveći “izdajnik”. Posle Mila, naravno.

Srpska opozicija pozdravlja Milatovićevu pobedu i nada se svojevrsnoj reprizi u Srbiji. POKS ocenjuje da je „obaranje Mila Đukanovića najava pada Aleksandra Vučića“. Dveri navode da je to „pokazatelj da autokratska i kriminalna vlast može pasti“. Može, naravno, samo treba građanima ponuditi kakvu takvu alternativu.

Crna Gora bi u junu trebalo da ima parlamentarne izbore, a u maju je glasanje za predsednika i parlament u malo daljem komšiluku, Turskoj.  Prognoze, za sada, daju prednost kandidatu opozicije Kemalu Kiličdarogluu. Šta ako posle Mila, “padne” i Erdogan? To bi bila “bomba”.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.