Posebne veze

Slično je govorio i Vinston Čerčil: „Ne postoje naši stalni prijatelji i naši stalni neprijatelji. Postoje samo naši stalni interesi“. Mada se često u to sumnja, političari su pre svega ljudi i vole i oni da imaju prijatelje. Kada su na vlasti, važni su, pa su im često takvi i prijatelji. Onda postajemo svedoci značaja međusobnih odnosa političara. Nedavno su zato mnogi analizirali „govor tela“ i prijateljski odnos Donalda Trampa i Emanuela Makrona na susretu u Vašingtonu. Bliskost Bila Klintona i Toni Blera ovekovečena je i filmom „Posebna veza“, a na našim prostorima se odavno smatra da su jugoslovenski kralj Aleksandar i osnivač Republike Turske Kemal paša Ataturk primer bliskih prijateljskih odnosa političara.

Podsetio je na to i predsednik Aleksandar Vučić nedavno u Turskoj. Mnogi smatraju da su odnosi Srbije i Turske danas kao u vreme kralja Aleksandra i Ataturka. Zaista, na ekonomskom, političkom, kulturnom… planu odnosi dve zemlje su izuzetni. Tome ne bi trebalo iko da prigovara, već samo da se nada da će biti još bolji i da će doprineti rušenju u Srbiji i dalje prisutnih istorijskih stereotipa prema Turcima i Turskoj. Vučić je sa toliko poštovanja i divljenja govorio o domaćinu, turskom predsedniku i svom prijatelju Erdoganu, da sam pomislila da malo fali da mu vrati „Hatišerif“. To se naravno nije desilo, a Vučićevu zadivljenost lako je razumeti. Kada Turci nekog iz malenog „Srbistana“ dočekaju, uz plotune, gardu, grandioznu ceremoniju, još u novoj predsedničkoj palati u Ankari… Vidi se zašto su Osmanlije vladale svetom. Znam o čemu pišem. Bila sam u istoj palati, pre dve godine, naravno bez državnog dočeka. Nije bilo ni Erdogana. Na kog naši političari možda i ne bi trebalo da se ugledaju po načinu vladavine, već gradnji infrastrukture i podsticanju preduzetništva.

Izgleda da je Vučić toliko impresioniran „veličanstvenim“ dočekom da postoji ozbiljna opasnost da mu padne na pamet da, posle ideje o gradnji 54 fontane u Beogradu, podizanju gigantskih jarbola sa zastavom Srbije, reformiše predsedničku gardu. Ukoliko poželi konjicu i gardu sličnu Erdoganovoj, imamo problem. Ako se konjica i garda postroje ispred zgrade Predsedništva na Andrićevom vencu i počnu da paradiraju Pionirskim parkom i Bulevarom kralja Aleksandra, blokiraće centar grada. Biće nam onda potrebna i nova predsednička rezidencija. Ona Erdoganova je, priča se, koštala više stotina miliona evra.

Videćemo kako će Erdogan proći u Sarajevu na predizbornom skupu najavljenom za 20. maj, ali deo BiH izgleda nije impresioniran idejom da turski predsednik, kome su pojedine zemlje EU zatvorile vrata, miting održi u njihovom glavnom gradu. Uprkos verske i istorijske bliskosti, mnogi Bošnjaci zameraju Erdoganu da „BiH šalje sadaku (milostinju), a Srbiji investicije“. Možda su u pravu, možda nisu, ali ako sa zakupom „Zetre“ za Erdoganov skup bude problema, možda je „Beogradska arena“ moguća zamena?

Srbija je izgleda u pomalo apsurdnoj situaciji. Sa „istorijskim prijateljem“ Francuskom je u prilično zategnutim odnosima zbog nezvanične najave da će Pariz uputiti protestne note državama koje povuku priznanje nezavisnosti Kosova, a „vekovnim neprijateljem“ Turskom u veoma prijateljskim. Sa Rusijom, prijateljem Putinom kod koga se Vučić zaputio nakon Turske, na sreću, takođe sve cveta. Tačnije, skoro sve. Sa Francuskom će odnosi biti sređeni verovatno kada prijatelj Makron poseti Beograd, što se očekuje do kraja godine. Koju li će šansonu ministar Ivica Dačić pevati Makronu i Makronovici? Predlažem laganu i romantičnu „Šanzelize“.