"Praznici demokratije" 1Foto: Luca Marziale/Danas

Da nastavim gde sam prošle nedelje stala – izbori kao „praznik demokratije“. Bavila sam se predsedničkim izborima u istorijski i geografski nama dosta bliskoj, ali politički, pokazuje se, sve daljoj Sloveniji, gde je pobedila Nataša Pirc Musar.

Ovih dana su izbori održani u dve geografski dosta udaljene zemlje, politički nam takođe nisu bliske, ali nije da sličnosti baš nema. Uostalom, ljudi smo gde god da živimo i često imamo slične probleme.

Na opštim izborima u Ekvatorijalnoj Gvineji, predsednik Teodoro Objang Ngema Mbsago i njegova Demokratska partija osvojili su 99 odsto glasova, prema preliminarnim rezultatima. Kao i svaka zemlja, Ekvatorijalna Gvineja ima svojih draži: pet ostrva, divne plaže, džungle, vulkane, planine, oko milion i po stanovnika, ogromna nalazišta nafte i gasa.

Predsednik Objang vlada već 43 godine ovom afričkom zemljom i šef je države sa najdužim stažom, ali želi da nastavi da usrećuje svoj narod i kandidovao se i šesti put. „Ono što seješ, to i žanješ“, rekao je Objang (80), koji je na prethodnih pet izbora osvajao po oko 90 odsto glasova, a vlast je preuzeo od strica pučem 1979.

Kada njega više ne bude, naslediće ga verovatno sin koji je potpredsednik, ako se ne posvađa sa bratom koji je ministar. Planirano je da sve ostane u krugu familije, čije se bogatstvo procenjuje na oko 600 miliona dolara. Zemlja je prebogata naftom, ali od njene eksploatacije građani imaju slabu vajdu, pošto, prema podacima međunarodnih organizacija, većina živi sa prihodima od nekoliko dolara dnevno. Kada mi neko pomene „Rio Tinto“, silno bogatstvo Srbije u litijumu, uvek se uplašim da ne doživimo sličnu sudbinu, naravno u nekoj balkanskoj verziji.

Bili izbori i u Kazahstanu, prevremeni, predsednički. Tu je borba bila „žestoka“. Aktuelni predsednik Kasim – Žomart Tokajev, koji je na vlasti od 2019. pobedio sa „samo“ 81 odsto glasova. Njegovih pet protivnika zabeležili su simbolične rezultate. Nijedan nije prešao 3,5 odsto glasova.

U januaru masovni protesti prisilili su predsednika Tokajeva da pozove u pomoć ODKB, bezbednosnu organizaciju koju predvodi Rusija, kako bi „odvratio terorističku pretnju“. Rusi došli, pomogli, Tokajev se učvrstio, ali kada je Putin napao Ukrajinu, podršku Kazahstana nije dobio. Ova naftom bogata bivša sovjetska republika pokušava da vodi nezavisnu politiku prema ratu u Ukrajini, a i ko je bio „pod Rusima“ uglavnom ne želi reprizu takvog iskustva.

Kakve veze imaju Ekvatorijalna Gvineja i Kazahstan sa Srbijom? Skoro nikakve, ali zašto ne bismo pogledali van EU, koja nam se takođe sve dalje čini? Naftom je bogat i Katar gde izbora nije bilo, ali je u toku Svetsko prvenstvo u fudbalu. Za sada su zvezde iranski fudbaleri koji su podržali antivladine proteste u svojoj zemlji tako što nisu pevali državnu himnu. Možda se nekima ne dopada ovakav vid protesta. Možda nemaju simpatije prema izražavanju političkog stava na sportskim manifestacijama.

Prema pevanju državnih himni imam liberalan stav – ko hoće neka peva, ko neće ne mora, ali Irancima svaka čast na hrabrosti. Kada se desilo da vrhunski sportisti Srbije iskažu protest ili revolt protiv vlasti? Na pamet mi pada košarkaška reprezentacija koja je 2002. u Indijanapolisu osvojila zlatnu medalju na Svetskom prvenstvu i po povratku u zemlju bojkotovala prijem koji je u njihovu čast organizovao tadašnji premijer Zoran Đinđić.

Fudbaleri Srbije sutra igraju prvu utakmicu na SP i to protiv Brazila – sve najbolje. Taman da odmorimo od kosovske drame i sačekamo moguće rešenje iz Vašingtona. Iskustvo nam pokazuje, gde EU omane, SAD odlučuje i zato bez sekiracije.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.