Samo mirno

Šta mu samo Kesić „radi“. Vulin zaista ima specifičan imidž i „koloritan“ način komunikacije, ali ponekad ume da bude jasan i precizan. Tako je u ponedeljak primetio da je, „zahvaljujući politici koju vodi predsednik vlade Aleksandar Vučić, Srbija možda i jedina zemlja čije rukovodstvo u toku istog dana može da se vidi sa ministrom Sergejem Lavrovim i posle toga da se vidi sa komesarkom Federikom Mogerini“.

U skladu sa takvom politikom, „i EU i Rusija“, Vučić je u ponedeljak pre podne pozdravio Lavrova na ruskom, uveče pričao s Mogerini na engleskom, ali se iz Brisela ipak vratio pre no što je planirano. U vreme pisanja ovog teksta još se čekalo novo, dramatično obraćanje premijera naciji, ali je suština poznata. Zbog blokade ili, kako kaže premijer Vučić, „iživljavanja“ Hrvatske Srbija neće otvoriti tri već dva poglavlja (pet i 25) u pregovorima o pristupanju EU. Poglavlje 26 o obrazovanju i kulturi neće biti otvoreno zbog insistiranja Hrvatske da se u pregovore ubace i bilateralna pitanja vezana za hrvatsku manjinu u Srbiju i povratka kulturnih dobara. Hrvatski mediji tvrde da nisu samo oni blokirali otvaranje poglavlja 26, sumnja se i na Bugarsku, ali sav bes srpske javnosti i premijera pao je na Zagreb.

Hrvatska tvrdi da Srbija ne poštuje evropske standarde u obrazovanju pripadnika manjina i konkretno pominje da pripadnicima hrvatske manjine nije omogućeno učenje na udžbenicima na hrvatskom. Uz to Srbija, tvrdi Zagreb, nije vratila kulturna dobra koja su tokom rata sklonjena u Srbiju. Ukoliko su hrvatske tvrdnje tačne, postavljaju se pitanja, zašto Srbija nije to uradila? Ako Srbija poštuje prava nacionalnih manjina, zašto je problem u udžbenicima na jezicima manjina, u ovom slučaju hrvatskom? Ukoliko su Srbija i Hrvatska pre više godina potpisale Protokol o vraćanju kulturnih dobara, zašto to nije učinjeno? Da li to Srbija potpisuje sve što joj se stavi „pod nos“, a onda „vrda“ kad treba potpisano da ispuni? Na kraju, po pravilu, ispuni i više od traženog.

Ukoliko je, pak, Srbija ispunila svoje obaveze, s pravom se ljuti na Hrvatsku, kojoj se takođe mogu postavljati brojna pitanja o poštovanju prava manjina, posebno isticanju natpisa na ćirilici. Ali Srbija mora da bude svesna toga da jedna pravila važe za kandidate, druga za članice EU. Ove druge ove prve uvek „sapliću“. Prošla je to Hrvatska sa Slovenijom, pa se sada „iživljava“ nad Srbijom. Čemu, međutim, nerviranje kada, em građanima Srbije članstvo u EU više nije toliko važno, em se ne zna ni kakva je budućnost ove organizacije koja je očigledno u dubokoj krizi? Uostalom, premijer je nedavno poručio da će Srbija postati članica EU negde od 2022. do 2025. Do tada, ko živ, ko mrtav. Nije, ipak, EU bitna već standardi i pravila koje ta organizacija propisuje i koji su u mnogim oblastima, pored svih turbulencija bolji i od nacionalnih i onih u ostalim delovima sveta.

Problem u odnosima s Briselom došao je u zgodnom trenutku, dok je Lavrov još u Beogradu. Taman da Srbija napravi zaokret i u politici „i EU i Rusija“, ubaci amandman „malo više Rusija“. Ne treba ipak gubiti iz vida da je najbitniji posao s Rusijom završen na štetu Srbije. NIS je prodat za 400 miliona evra, rudna renta im faktički poklonjena, a od Južnog toka – ništa. Naravno, nisu Rusi i Gasprom krivi za to već domaći političari koji su posao loše ispregovarali. Ulizička politika bilo prema Briselu ili Moskvi, može nam se olupati po istom principu i izroditi se u „ni EU ni Rusija“.

Na kraju, nešto ne sasvim drugačije. Kako li je Vulin, koji je u vladi izgleda zadužen za srpsko-hrvatske odnose, oćutao uništavanje fotografija na izložbi „Vukovar – ubijanje jednog grada“ u Novom Sadu?