Svi su glasali uglavnom kako smo očekivali. Nismo očekivali da predsednik tako brzo potpiše Zakon, ali razumem ga, žurio čovek na Gadafijevu feštu. Odmah da bude jasno, imam ozbiljne zamerke na usvojeno rešenje i bilo bi mi mnogo draže da se isti nije našao na dnevnom redu. Ne dopadaju mi se ni konspirativnost u kojoj je zakon predložen, ni drakonske novčane kazne. Ne mislim, međutim, da će nam nebo pasti na glavu zbog toga što je on usvojen. Skeptična sam kako će ovaj zakon biti primenjen jer se može desiti da „dobro obavešteni izvori“ koji štite različite kurire i stoje iza njih to nastaviti da čine. Iskreno, ne bi me čudilo da ovaj zakon ostane mrtvo slovo na papiru. Ni aktuelni Zakon o informisanju, a ni mnogi drugi se ne primenjuju, pa što bi ovaj? E, da su primenjivani, verovatno ne bi bilo potrebe za ovim izmenama.

Da ne ispadne da nešto krijem, članica sam Izvršnog odbora NUNS, udruženja koje su mnogi prozivali ovim povodom. Neki tvrde da je UNS bolje reagovao, bili su oštriji, a mi smo kao izdali profesiju. Poštujem takve stavove. Umesto izlaska na ulice, pisali smo amandmane, od kojih su neki usvojeni. Nisam ekspert za pravo, ali sam pismena te sam i prvobitnu i usvojenu verziju pročitala po dva puta. Iskreno, prva je bila katastrofalna, druga, usvojena, daleko je od dobre, ali ne vidim da sviće sudnji dan za medije u Srbiji. Postoji još jedan razlog zbog čega mi nije palo na pamet da izađem na ulicu zbog izmena Zakona o informisanju. Ne mogu da se solidarišem sa Rajom Rodićem i sličnim i njihovim medijima. Trudila sam se, pokušavala sebe da ubedim da su u pitanju viši ciljevi. Pomirili se četnici i partizani, Tadić i Dačić, ja Rodića i slične, nit znam nit sam se s njima svađala, te nema šta da se mirim, ali da protestujem zbog njih neću i tačka.

Neće to Rodića zabrinuti, ima on moćne zaštitnike, te mu moja pomoć nije potrebna. Hajde da se ne foliramo više, što bi rekao Miloš Vasić, Dinkić želi da se osveti pojedinim tabloidima, a vlasnici tih novina bi da nastave da rade kršeći skoro sve profesionalne i još neke norme, ali se zato zdušno pozivaju na slobodu medija. I sada mi koji se trudimo da pošteno radimo svoj posao treba da se izjašnjavamo. Ne, hvala. Ako, po običaju, moj Danas izvuče deblji kraj (nas nekako svaki Zakon o informisanju potkači) ili mene neko tereti po novim odredbama, gledaću da se snađem, al’ zbog drugih više da protestujem neću.

G17 Plus i vladajuća koalicija izblamirali su se načinom rada na tekstu zakona, a zatim i jedva skrpljenom većinom. Zakon nije srušio vladu, ali je ponovo pokazao pukotine koje je teško zapušiti. Zato ne verujem da je u pravu Mlađan Dinkić kada kaže da će vlada opstati pun mandat i da će izbori biti tek 2012. godine. Pre bih se kladila na predviđanje Tomislava Nikolića da će izbori biti sledećeg proleća. Opozicija, međutim, ne pokazuje nikakvu inicijativu. Usta su im puna zahteva za prevremenim izborima, ali ozbiljnih poteza nema. Da su hteli, snagu su mogli da pokažu obaranjem predloženih izmena. Ne samo da su šansu propustli već su brže-bolje počeli da se svađaju. Vlada ne valja, opozicija je izgleda još gora. Ima li svetla u tunelu? Mujo Lopov je možda rešenje. Dotični Radivoje Milutinović, poznatiji kao prosac Karle del Ponte, došao tog 31. avgusta u Skupštinu sa dve torte, podržao „hrabre“ novinare, istakao parolu „Smrt lopovima, sloboda narodu“. Do 31. septembra čeka da se vlast opameti, a onda kreće sa vascelim narodom da „mirnim putem“ preuzmu vlast. Šta će sad Dinkić I ostali?