Više od 70 ljudi poginulo je u nedelju u pakistanskom gradu Lahoreu, u terorističkom napadu grupe povezane sa talibanima. Kako je objasnio portparol ove terorističke grupe, popularni park u Lahoreu bio je meta napada jer su pretpostavljali da će se tog dana okupiti dosta hrišćana da proslave Uskrs. „Hrišćani su bili naša meta“, izjavio je dotični.
Pošto je Pakistan zemlja u kojoj hrišćani čine tek nešto više od jedan odsto stanovnika, a 98 odsto muslimani, većina žrtava bili su islamske vere. Napad u Lahoreu pokazuje svu monstruoznost terorizma. Em ti padne napamet da ubiješ ljude koji ti ništa nisu učinili, decu na ljuljaškama u parku, roditelje koji su sa njima došli na izlet, ali pošto je ne samo sunčani dan već i Uskrs, pomisliš da su možda „oni drugi“, u ovom slučaju, hrišćani. Em se ispostavi da su uglavnom „tvoji“. Mada, nisu „tvoji“, pošto si ti terorista, oni žrtve, a što pripadate istoj veri samo je slučajnost.
Teroristički napad u Lahoreu, ponovo je pokrenuo omiljenu „zanimaciju“ medija i javnosti ovih dana-da li da se solidarišemo i kako da pokažemo saosećanje sa zemljom u kojoj se dogodio teroristički napad? Da „kačimo“ zastave te zemlje na društvenim mrežama? Osvetljavamo zgrade i mostove? Kakva beše pakistanska zastava, zeleno-bela sa polumesecom i zvezdom? Dobro je što jučerašnja otmica egipatskog aviona izgleda nije teroristički akt i nećemo slična pitanja ponovo postavljati. Počelo je sa Parizom, „Šarlom“ i francuskim zastavama nakon terorističkog napada u novembru prošle godine. U Srbiji se javnost odmah podelila, koristeći dvostruku argumentaciju. Jedni su se pitali zašto da žalimo Francuze kad nas je NATO bombardovao 1999. godine, a drugi – zašto da se ne solidarišemo i sa Libanom i Nigerijom u kojima su takođe bili teroristički napadi tih dana? Sociolog Ratko Božović tim povodom je primetio da mnogi koji poručuju zašto da ih žalim, kad oni nisu nas, verovatno ne osećaju empatiju ni prema žrtvama svog ni tuđih naroda. Nažalost, teroristički napadi su se nastavili, a pitanje dvostrukih aršina solidarnosti pokrenuti su na svetskom nivou. Srbija je, tako, opet pokazala svoje vizionarstvo.“Bili ste Šarli, bili ste Pariz. Hoćete li biti Ankara“, upitao je Džejms Tejlor nakon terorističkog napada u glavnom gradu Turske. „Boje pakistanske zastave nisu svetlele zapadnim prestonicama“, primećuje Raša tudej, ukazujući na zapadnu dvoličnost nakon napada u Lahoreu. E, da je samo zapadna.
Političarima je lako. Osude zločine, izraze žaljenje, ali šta ćemo mi „obični smrtnici“? Da se solidarišemo sa svima ili samo sa nama bliskim po geografskom, etničkom, verskom ili nekom drugom kriterijumu? Ko je studirao na Sorboni ili ima rodbinu i prijatelje u Francuskoj verovatno se lakše identifikuje sa bolom Pariza. Dok se mi čije su svojte i prijatelji istočnije ili smo češće i radije krstarili Bosforom nego Senom, lakše identifikujemo sa bolom Istanbula. Ili nam se jednostavno sviđa ili ne sviđa politika neke zemlje, fudbalski ili košarkaški klub? Ali ako se tako delimo, koja je svrha iskazivanja solidarnosti?
Masovni izlivi žalosti i solidarnosti imaju najčešće normalan ljudski i psihološki smisao. Mogu ipak da se pretvore u propagandne akcije koje ljude treba da mobilišu i daju im, često lažnu, snagu, ali i političarima da operu savest. Jer da su mnogi od njih ozbiljnije radili svoj posao, da nisu koketirali sa ekstremizmom i populizmom, da su energiju koju su uložili u bombardovanje pojedinih zemalja usmerili u integraciju mladih generacija doseljenika, verovatno im se ne bi pojavilo toliko terorista „iz njihovih sokaka“.
Šta je Srbiji činiti? Da ljudski žali i ne skreće pažnju na sebe. Možemo li to? Možemo. „U se i u svoje kljuse“.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
