Kako su najavili predsednik vlade Aleksandar Vučić i ministar prosvete Srđan Verbić, Srbija bi trebalo da dobije „dualno obrazovanje“ – srednje školovanje uz praktičan rad. Takav obrazovni sistem postoji u više zapadnih zemalja, a najrazvijeniji je u Švajcarskoj i Nemačkoj. To smo ovih dana saznali, ali čemu pozivanje na ove države i njihove obrazovne sisteme kada smo na tlu bivše Jugoslavije imali isto to samo malo drugačije? Mnogi se toga sećaju, pa i premijer Vučić, koji je u srednjoj školi išao na praksu u zemunsku „Insu“ i zato zna šta je vodomer.
U bivšoj Jugoslaviji takav obrazovni sistem se nije zvao „dualno“ već „usmereno obrazovanje“. Svodilo se na to da, nakon osmogodišnje, upišete prvi razred srednje škole, zajedničke osnove, onda se u drugom razredu odlučite za predusmerenje, a u trećoj se usmerite na konkretan smer. Imali smo obaveznu praktičnu nastavu. Ja sam tako išla na praksu u IMT, BIGZ, Štampariju ABC. Kako sam razumela, razlika između našeg tadašnjeg i evropskog „dualnog“ sistema je u tome što smo mi radili za „dž“. Dobro, nismo se pretrzali od posla, ali je bilo zanimljivo. Najpre bi nas dočekao nadležni poslovođa i objašnjavao kako je za nas lično, a i za razvoj zemlje, važno da savladamo neki zanat. Dosta nam je pravnika i sličnih filozofa, potrebni su nam pekari, vodoinstalateri, zavarivači…Niko u zanatske škole ni tad nije hteo, već u gimnazije i na fakultete. Ako već imamo sopstveno iskustvo iz bliže prošlosti, zašto se onda pozivamo na „stransko“ dualno? Zato što nam se čini da, da bi nešto bilo dobro mora da stiže sa Zapada? Ili zato što bi se pokazalo da je taj nedemokratski, jugoslovenski, komunistički režim imao i pozitivna dostignuća? Dualno obrazovanje je načelno dobra ideja, navodno ga neke škole u Srbiji uveliko primenjuju, ali imamo sitan problem – u koja preduzeća srednjoškolci da idu na praksu? „Insa“, BIGZ, IMT…nekad postojali, proizvodili, a danas?
Idejni tvorac usmerenog bio je čuveni Stipe Šuvar, poznati komunistički funkcioner iz Hrvatske, koji je umro pre 11 godina. Kako su ga samo pljuvali zbog usmerenog, „šuvarice“, koja je navodno uništila obrazovni sistem tadašnje Jugoslavije. A ispostavilo se da ga, naravno uz specifičnosti, „kopiraju“ Švajcarci i Nemci. Možda je on kopirao njih, ali je izgleda sama ideja bila napredna. Šuvar je bio dokaz uspešnosti države u kojoj je živeo. Siromašno seljače iz dalmatinske zabiti, završio školu i kao jedan od najboljih studenata diplomirao na Pravnom fakultetu u Zagrebu. Da vidim da danas neko seljače iz okoline Kuršumlije ili Tutina, recimo, dođe u Beograd i školuje se o trošku države! Partija je u njemu videla potencijal, te je nezaustavljivo napredovao: SK Hrvatske, Jugoslavije, CK, Predsedništvo SFRJ.
Obračunavao se sa hrvatskim i srpskim nacionalistima, prvima u vreme MASPOK-a, a drugima za Slobina vakta. Mnogi mu zameraju da je izbegao otvoreni sukob sa Miloševićem, iako je obećavao da će „reći popu pop, a bobu bob“. Protivnici su tvrdili da je frazeolog, kruti ideološki aparatčik, nisu mu oprostili „Belu knjigu“ u kojoj se „pozabavio“ nepoćudnim umetnicima i intelektualcima koji nisu bili „na liniji“ partije. Bio je ubeđeni Jugosloven i levičar. Nakon što je HDZ pobedila u Hrvatskoj (Iz Sabora ga je ispratio Vladimir Šeks „pozdravom“: „Ideš Stipe? Bok, Stipe!“), vratio se na Filozofski fakultet gde je predavao sociologiju. Uređivao je časopis Hrvatska ljevica, a 1997. osnovao Socijalističku radničku partiju. Objavio je tridesetak knjiga. Poslednja „Hrvatski karusel“ ima nekoliko vizionarskih delova: „Demokratura umjesto demokracije“, „Tranzicija u bijedu“, „Kolonije od Triglava do Vardara“.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
