Safeta Biševac

Ume predsednik ponekad nešto dobro i pametno da uradi, mada mi se čini da se to, nažalost, retko dešava. Baš zato treba pohvaliti takve poteze. Možda ih bude više. Drago mi je što je Vučić bio u Skoplju na inauguraciji novog i prvog predsednika Severne Makedonije Steve Pendarovskog i najavio da će Beograd raditi na otklanjanju „šumova na vezama“ sa Skopljem.

Odlično. Da li to znači da više nećemo na naslovnim stranama predsedniku bliskih tabloida čitati naslove koji će makedonske zvaničnike, posebno premijera Zorana Zaeva, nazivati „šiptarskim plaćenicima“ i pripisivati im nameru da Srbima i Srbiji „zariju nož u leđa“? Jednako važno, možda čak i važnije bi bilo kada bi Beograd radio na otklanjanju „šumova na vezama“ sa Sarajevom. E, to je nemoguća misija, što pokazuje i ministar odbrane Aleksandar Vulin, koji je, na nedavnoj proslavi nekadašnje Vojske Republike Srpske u Banjaluci, rekao da „Republika Srpska nema svoju vojsku, ali srpski narod ima“. Šta je sporno u ovim rečima? Sve. Najpre, Vulin ministar… I to odbrane.

Vulinova izjava je, uz to, dvostruko pogrešna i opasna. Vojska Srbije je armija Republike Srbije, države, a ne ijednog naroda, pa i najmnogoljudnijeg srpskog. Kome god se pričinjava da će VS braniti Srbe van granica Srbije, nek se prisete devedesetih. Srbija, u ratovima zvanično nije učestvovala, ali je Srbe u Hrvatskoj i BiH naoružavala, plaćala, huškala, slala dobrovoljce… Nije se tada zvala Vojska Srbije već Jugoslavije, ali svodila se na isto. Verujem da bi mnogim Srbima van Srbije bolje bilo da ih nije „branila“, ali bilo je šta je bilo i greške ne treba ponavljati.

Nisu idealni bilateralni odnosi ni među nekim drugim zemljama regiona, no izgleda da se Srbija konstantno svađa sa susedima. Za svađu su uglavnom potrebne dve strane, ali Beograd u mnogim slučajevima deluje samodovoljno. Da li zbog toga što su na njenom čelu političari i partije koji su devedesetih huškali i vodili ratove? Hteli bi i Vučić i SPS da se „telepromptuju“ u 2019. ali ne ide. „Takva mi je narav“, rekla je škorpija na leđima žabe u poznatoj poučnoj basni. Da li je i narav medija bliskih vlastima da, po ugledu na neke odozgo, nastavljaju da huškaju i šire mržnju?

Kada se toliko huška, priviđaju oružani sukobi, mora negde i nekada da „pukne“. Srbiju, na sreću, niko neće napasti, a ni Srbiji nikako ne bi odgovaralo da počne neke „ratne igre“. Nema ni protiv koga. NATO je svuda okolo, direktno ili indirektno.

Zato se mogu očekivati novi, možda i opasniji incidenti unutar zemlje. Prozivke i blaćenje kritičara vlasti, posebno novinara, uobičajena su pojava. Imali smo i fizičke napade na opozicione političare, šovinističke skupove ispred albanskih pekara, sada i napad na romska naselja pored Leskovca.

Kada u nekoj zemlji počnu da napadaju Rome, uglavnom svuda najugroženiji deo stanovništva – vrag je odneo šalu. Napadi i diskriminacija Roma postala je, po izveštajima stranih medija, praksa u Mađarskoj i Ukrajini. Incidenti nisu mimoišli ni neke druge države, pa ni Srbiju. Zato nije dovoljno da zvaničnici, poput leskovačkog gradonačelnika Gorana Cvetanovića „najoštrije“ osude napad, a policija privede osumnjičene batinaše. Mora i pravosuđe da izrekne oštre kazne. A premijerka Brnabić nas je nedavno ubeđivala da je Srbija pravna država. Veruje li ko u to?