Koji dan kasnije, član Predsedništva DS Borislav Stefanović izjavio je da je SNS upropastio sve čega se dohvatio tokom prethodne dve godine i da Srbiji preti bosanski i ukrajinski scenario socijalnog bunta, ako „naprednjaci“ ostanu na vlasti. „Poziv DS na ukrajinski scenario ukoliko na izborima ne uspeju da formiraju vladu, sumrak je demokratije u Srbiji i pretnja za napredak i stabilnost zemlje“, odgovorio mu je prezimenjak Nebojša Stefanović, potpredsednik SNS. Javili su se još neki funkcioneri i simpatizeri „naprednjaka“ sa istom porukom – DS poziva na nasilje, a ako, daleko bilo, „demokrate“ i tajkuni pobede 16. marta, nebo će nam pasti na glavu. Slično je DS tvrdio pred drugi krug predsedničkih izbora 2012. godine – Ako Toma pobedi… Aktuelnoj trilemi, da li Srbiji preti argentinski, ukrajinski ili bosanski scenario priključio se i Mlađan Dinkić, lider URS. „Bez obzira na to koliko ubedljiva pobeda SNS bude na izborima, ako se ne promeni politika stezanja kaiša i ne krene u zapošljavanje i investicije, ne mogu se izbeći masovni protesti i bosanski scenario u narednih godinu ili dve. Ljudi neće moći da žive“, rekao je Dinkić, višegodišnji ministar privrede i finansija.

I šta sad? Da li nam preti neki od pomenutih scenarija? Zašto se uopšte okrećemo inostranim „scenarijima“ kad u svojoj bližoj prošlosti imamo i te kako sličnih primera? Argentina se ponovo nalazi u opasnosti od bankrotstva, ali i mi smo kroz slično stanje više puta prolazili. Propale banke, štedni ulozi, rekordna inflacija, obezvređena domaća valuta, prazne prodavnice, plate i penzije koje se ili ne isplaćuju ili ih inflacija „pojede“ da kao da ih nema… sve smo to imali. Bosanski scenario nam je geografski najbliži i politički, verovatno, najrealniji, ali, iskusili smo mi ne samo štrajkove već i mirne i nasilne proteste.

Bosanci, nezadovoljni ekonomskom situacijom, siromaštvom i nepravdom, zapalili nekoliko državnih institucija. E, kad smo „mi“ palili Skupštinu, upadali u policijske stanice, 5. oktobra 2000. beše? Ni napadi na ambasade nam nisu strani, miting „Kosovo je Srbija“ beše? Uostalom, dok je u Sarajevu, u jeku građanskih protesta koji još traju, protestovalo nekoliko stotina građana, u Kraljevu je štrajkovalo više hiljada radnika i niko se zbog toga nije preterano uzrujavao. Kao da je Beogradu Sarajevo bliže od Kraljeva. A onda je Vučić obišao kraljevačke štrajkače i bar trenutno smirio stvar. Ukrajina je, ipak, poseban slučaj. Uklještena između Zapada i Rusije, ta zemlja je postala međunarodni problem i deo igara velikih, koji izgleda ni sami ne znaju šta da rade i kako da pomognu stabilizaciju ove ogromne, strateški važne i politički podeljene zemlje, u kojoj je u nasilnim protestima poginulo više od 80 ljudi. Takav scenario u Srbiji, na sreću, nije moguć. Nismo mi svetu toliko važni, a, budimo realni, umorili smo se od protesta i demonstracija. Ko bi sutra u Beogradu izašao na ulice i protestovao ili, ne daj bože, pucao i ginuo? Za šta? EU? Nema šanse. Ako se negde demonstriralo i protestovalo, demonstriralo se i protestovalo u Srbiji. Umorni smo više, ali Srbija je najopasnija kad ćuti.