Siniša Ivanišević izbegao je devedesetih godina, tokom rata u Hrvatskoj, iz Benkovaca i nastanio se u Srbiji. Sada sa porodicom živi u selu Sikirica pored Paraćina, a sudbina Ivaniševića pokazuje da tragedija koja može da zadesi čoveka nema granice. Kao da je malo što su morali da beže iz rodnog kraja i teško žive, dva sina Siniše Ivaniševića nedavno su se udavila u obližnjem jezeru. Pošto nema novca, Siniša Ivanišević zamolio je nadležne državne organe da mu pomognu oko troškova sahrane sinova. Opština Paraćin je odlučila da finansira sahranu i novčano pomogne Ivaniševićima, ali za koji dan i njihova životna tragedija biće zaboravljena. „Javiće“ se novi Ivaniševići, Tijane i slično.
Ivaniševići verovatno nisu pratili obeležavanje 18 godina od „Oluje“, vojne akcije u kojoj je Hrvatska „osvojila“ ili „oslobodila“, kako ko posmatra, Knin i samoproklamovanu „Republiku Srpsku Krajinu“, čiji deo je bio i Benkovac. Nisu Ivaniševići čuli obećanja Aleksandra Vučića, potpredsednika Vlade da će Srbija pružiti svu pomoć izbeglim, ali i Srbima u Hrvatskoj. Ne znaju možda ni da je predsednik Hrvatske Ivo Josipović ponovo održao pomiriteljski govor, da su na slavlju u Kninu okupljeni pozdravili hrvatske generale Gotovinu i Markača, zviždali premijeru Zoranu Milanoviću i da je standardno najveselije bilo na Tompsonovom koncertu u Čavoglavama. Sigurno ih ništa od toga nije ni zanimalo. Zašto bi? Imaju oni preča posla i ozbiljnije probleme.
Kao i svih ovih 18 godina, obeležavanje godišnjice „Oluje“ je, očekivano, bilo potpuno različito u Srbiji i Hrvatskoj. Po tradiciji, u Srbiji održan parastos za ubijene Srbe, čule se kritike na račun prošlih i aktuelnih hrvatskih vlasti, a u Hrvatskoj se slavilo oslobađanje države. Delimično sam pratila slavlje u Kninu, koje nije impresivno delovalo. Kao da su se ljudi okupili reda radi i da nije bilo generala i zvižduka premijeru Milanoviću, ne bi taj događaj zavredio ni minut u informativnim emisijama van Hrvatske niti više od 10 redova u štampanim medijima. Kao što ni parastosu u beogradskoj Crkvi sv. Marka ne bi bila poklonjena tolika pažnja da nije došao Vučić.
Godišnjica „Oluje“ opet je u drugi plan stavila žrtve, kao što su Ivaniševići. Lakše je kukati, busati se u grudi nego otvoriti prava pitanja. Kao što Zagreb odbija da se iskreno suoči sa zločinima počinjenim nakon ulaska hrvatskih snaga u Knin i ostala mesta, tako Beograd odbija da otvori pitanje odgovornosti tadašnjih vlasti Srbije. Tuđmanova Hrvatska je želela da se reši Srba, „remetilačkog faktora“, ali im je Miloševićeva Srbija zdušno asistirala u tome. Tako što su najpre hrabrili i huškali Srbe u Hrvatskoj, slali dobrovoljce i oružje, „kljukali“ ih bajkama o otcepljenju i pripajanju „RSK“ Srbiji… Uzgred, zar iz te „RSK“ nije proterana većina Hrvata, 91-92. godine? Onda je Srbija ostavila na cedilu i Srbe i „RSK“ i „Oluja“ je mogla da počne.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
