Ima li razumne osobe u Srbiji koja misli da je Aleksandar Vučić ubio Olivera Ivanovića?!
Daleko bilo!
Ima li razumne osobe koja misli da je Aleksandar Vučić naredio ubistvo Olivera Ivanovića?!
Nema, da ja znam!
Ima li razumne osobe koja misli da je Aleksandar Vučić učestvovao u kreiranju ambijenta u kome je ubistvo Olivera Ivanovića bilo moguće pa i očekivano?!
Taman se iz ćoška spremam da dignem uvis dva prsta i stidljivo guknem „Ja!“ a ono me gazi stampedo mrzitelja i žutih ološara koji drže dva prsta uvis i graćku, li graćku: „Ja“, „ja“, „ja“, „ja“, „ja“, „ja“…!
Tako stoje stvari!
Nema, dakle, razumne osobe koja misli da je Vučić ubio ili inspirisao ubistvo Olivera Ivanovića, ali znam mnoge koji u minulom radu Aleksandra Vučića (a staž je, uprkos uočavanju kako Šešeljev najbolji đak ništa u životu nije radio, narastao na dve i po decenije) nalaze DNK ovog haotičnog stanja u zemlji, raspolućenijoj i posvađanijoj više nego ’91. kad smo tenkove na putu za Vukovar psovali ili cvećem zasipali; ’96. kad smo mitingovali u Kolarčevoj a kontraši Balkanskom dovlačeni na Terazije; ili 2008. kad smo se mi odricali a kad su oni klicali u slavu Radovana Karadžića.
Zašto se, onda, Aleksandar Vučić i ljudi oko njega ponašaju kao da je Ivanovića svojeručno likvidirao predsednik Srpske napredne stranke?!
Čemu na prvom javnom nastupu, ni pet sati posle ubistva, umesto reči pijeteta o Ivanovićevom značaju u misiji opstanka Srba na Kosovu ili, makar, zaključcima Saveta za nacionalnu bezbednost sazvanog posle atentata, predsednik divani o tviterašima i opozicionarima skicirajući im, videće se to u narednim nadima, mete na telu?
Čemu pravdanja i čudnom retorikom traženje alibija u nečemu gde se alibi ne traži: ja, kao, neću da pričam da li sam pomagao Ivanoviću, ali sam, kao, pomogao mnogo, ali to neka, kao, kaže porodica?
Čemu nedolazak na sahranu: Srbi ne zvižde na groblju?!
Čemu Marko Đurić na grobu i njegovo patetično klečanje nad rakom čoveka kome je koliko onomad posvetio predizbornu spot-misao: „Glas za Olivera Ivanovića je glas za razbijanje srpskog jedinstva na Kosovu i Metohiji!“. Zar je teletabis koga je Vučić delegirao da vodi brigu o Kosovu tako olako prešao preko reči onog kog je sad ispraćao u nepovrat: „E moj Marko Đuriću, nadao sam se da nikada nećeš biti u gomili bezličnih pljuvača. Za velike domete nije dovoljna ambicija, treba i ljudskost“!
Čemu ishitreno obećanje da o Oliveru Ivanoviću neće govoriti „dok ne prođe 40 dana“, a onda još hitrije zakazivanje specijalne emisije „O Oliveru Ivanoviću“ u kojoj je subject pomenut u trideset i nekoj minuti a zatim još jednom, malo kasnije, kad je Vučić tvrdio da je pucanj u Olivera pucanj u Srbiju a Milomir Marić ga unjkavo ubeđivao: „Jok, to je pucanj u tebe!“
Čemu bezumni put na Kosovo; bestijalno silovanje naracijom kako je poseta „teška i rizična“, sad više i ne pominjući ni povod posete; „zadrugarsko“ druženje sa ljudima, sirotinjom koja nije mogla da izbegnu sa svojih „ognjišta“ jer nemaju kud i rijaliti ogoljavanje njihove nesreće! Izigravanje Boga: „Treba nam traktor“ – „Imaš traktor“! I vesela, skoro svadbarska poruka – „Nakrivi šajkaču“, mladom Milanu Kovačeviću iz Suvog Grla, koji je tražio „pet-šest zečeva“ a prvorođeni mu u svoj svojoj blagosti daruje pet jaganjaca, pol ženski!
Čemu, konačno, ili pre svega, desetodnevno ispiranje mozga preko Pinka, Informera, ALO-a i Srpskog telegrafa gde je providno orgijala srbijanska verzija „čistača zločina“. Te „čistače“ verovatno pamtite iz filmova: to su surovi eksperti koji nastupaju odmah iza ubice i uništavaju tragove zločina i kazne ili poturaju tragove i dokaze u nameri da istragu okrenu u krivom smeru. E, ovde su surove eksperte glumili svi oni koji duguju Vučiću: opravdano odsutan bio je jedino Ivan Tasovac, koji je edukovao Aju Jung. Od Bogoljuba Karića, koji je opravdao svaki dan koji neće provesti u zatvoru, preko delegata iz svih Vučićevih redakcija; do Dobokog Krla iz… da ne kažem baš odakle – danima su zataškavali ubistvo Ivanovića osudama tviteraša, opozicije, Albanaca, CIA… i ostalih vanzemaljaca. „Zaturanje“ je išlo toliko daleko da je ubistvo Ivanovića potpuno „poklopljeno“ boravkom Vučića na Kosovu.
U toj kakofoniji bezumlja zgodilo se, recimo, jednog jutra da Branka Blek Rouz na „Pinku“ pokazuje kako se koristi vibrator a Sarapa samo par minuta kasnije demonstrira kako se koristi Dejan Vuk Stanković! A esenciju tog sumanutog „pranja“ Vučića sadržana je u rečima Dee Đurđević, voditeljke „Pinka“, dok preko ekrana klize kadrovi u kojima Vučić polaže venac na mestu gde je Ivanović ubijen:
„Lako je doći na grob i slikati se tu, treba otići tamo gde je Ivanović ubijen!“
Da skratim: nedostaju mi racionalni odgovori na prethodna pitanja!
A nije mi problem da ponovim: ubeđen sam da Vučić nije ubio Ivanovića.
Ostaje još samo da Vučić sebe i svoje okruženje ubedi u to!
P. S. Ovaj tekst pisan je onih dana kad se glavni grad svakog jutra budi bogatiji za nekoliko tipskih grafita: „Marinika shvati, nećemo stati!“ Nek neko predsedniku Vučiću došapne ime Marinike Tepić – možda pomogne na vreme!
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
